Intervju sa Vasilom Hadžimanovim

Intervju za Fortyfivers sa kompozitorom i pijansistom Vasilom Hadžimanovim, koji kroz karijeru uspešno spaja tradiciju Balkana za džezom. Otkrio nam je kako je nastalo i teklo njegovo muzičko putovanje, a dotakao se  uspomena i odrastanja u Bloku 45.

Kako je nastala vaša ljubav prema muzici i da li se sećate trenutka kada ste odlučili da se bavite ovim poslom?

Ne mogu tačno da se setim datuma kada sam odlučio da se bavim ovim poslom, ali sam shvatio da želim da mi to bude životni poziv u trenutku kada sam otkrio džez. To je muzika koja nosi element slobode, improvizacije, svega  drugog što džez definiše, za razliku od klasične ili pop muzike. Taj spoj slobode i kreativnosti me je potpuno osvojio i usmerio ka ovom pravcu.

Kako je odrastanje u umetničkoj porodici oblikovalo vaš pogled na muziku i umetnost?

Kao i kod svakog deteta koje odrasta u porodici koja se bavi određenom profesijom, prirodno je da taj ambijent ostavi određeni uticaj. Ispostavilo se da sam odabrao isti poziv, ali to nije bilo pod obavezno. Na ovo pitanje sam odgovorio mnogo puta; nikada nije bilo pritiska od strane mojih roditelja da se bavim ovim poslom, niti da se ne bavim njime. Do te odluke sam došao sam, vođen čistim srcem i ljubavlju prema muzici. Nakon što sam se odlučio, ispostavilo se da je odrastanje u muzičkoj porodici bila ogromna prednost. Imati priliku da iz prve ruke učim tajne zanata od profesionalaca koji posao rade na tako visokom i kvalitetnom nivou, bilo je neprocenjivo iskustvo.

Da li smatrate da je vaš umetnicki put bio logičan nastavak porodicnog duha ili nešto sasvim vaše?

Kombinacija je zapravo oba. Geni svakako igraju svoju ulogu u ovoj priči. Kada ti nešto prirodno lako ide, kao što je meni muzika od samog početka, to ne znači da ne treba da radiš na tome, ali predispozicija je apsolutno neophodna za bavljenje ovom profesijom. Bez talenta, koliko god ljudi govorili da je uspeh 90% rad i 10% talenat, verujem da je ipak potrebno bar 90% talenta da bi uopšte krenuo u muzičke vode, a zatim radom stići do nivoa na kojem sam danas.

Takođe, kombinacija njihovih vrednosti, sistema rada, života i vaspitanja koje sam poneo iz porodice igrala je veliku ulogu u mom razvoju. Međutim, posle tinejdžerskih godina, što je potpuno logično i prirodno, svako preuzima odgovornost za sopstvene odluke. Bez obzira na to šta ti roditelji, prijatelji ili bilo ko drugi govori, na kraju donosiš odluke zato što tako želiš i smatraš ispravnim. Na tom putu, naravno, praviš brojne greške, ali upravo kroz njih učiš, menjaš se, rasteš i razvijaš.

Koji muzicki žanrovi ili umetnici su najviše uticali na vaš stil?

Lista je zaista dugačka od velikih dzez imena do ljudi koji su spajali sve te različite stilove u neki novi. Mene zaista pored džeza interesuje svaka druga muzika koja poseduje nešto kreativno, pametno, drugacije, interesantno i uzbudljivo. Tako da tu spada i naša balkanska muzika, rok, pop muzika, fank, hip hop, elektroska muzika, world music, etno muzika sa svih krajeva sveta. Zaista ne mogu da određeno navedem nekoliko stilova, inspirisan sam muzikom kao takvom i na taj nacin zapravo komponujem i sviram. 

Vaša muzika spaja džez, etno i moderne zvuke. Kako nalazite balans izmedu tradicije i inovacije?

Ne tražim balans niti razmišljam o tome, jer ono što je krucijalno u svakom kreativnom radu je da proces kreiranja dolazi sa nekog nepoznatog mesta, a odakle dolaze najlepše stvari. To je ta intuicija, spontani impuls, nešto što ne možemo baš lako da objasnimo. Kada uspemo da otključamo taj momenat, pustimo da sve ide svojim tokom, a mi postajemo samo provodnici. 

Kada previše počnemo da kalkulišemo i analiziramo, bilo u muzici ili u životu, obično pravimo greške i rezultat zvuči neprirodno. Ista stvar je i sa tradicijom i inovacijom, idem u pravcu koji me povuče, a kada me povuče nešto treće, idem u tom pravcu, tu nema kalkulacija. Naravno, postoji razmišljanje i faza finalizacije, u odnosu na to šta se inicijalno desilo, ali u početku krećem iz tog nepoznatog mesta, pokušavajući da ne razmišljam previše. 

Koji proces prolazite kada stvarate novu kompoziciju? Da li počinje sa melodijom, idejom, ili emocijom?

Definitivno je emocija ključna – ta neka igra koja nastaje kada sednem za instrument i počnem da istražujem zvuke na svojim sintisajzerima i računarima. Sve počinje od onoga što me prvo dotakne i tim pravcem nastavljam. Ipak, dešava se da kreativnost ne ide u produktivnom pravcu. U takvim situacijama oslanjam se na svoje znanje – fokusiram se na ritam, harmoniju ili melodiju, u zavisnosti od onoga što sam prvo pokušao, a nije uspelo. 

Prvi korak je uvek spontan, gledam šta će da ispadne bez ikakvih kalkulacija. Međutim, kada ništa ne ide, a mora nešto da se uradi, jer ne stvaram samo za sebe već i za primenjenu muziku i različite projekte, vraćam se na druge pristupe i načine koji mogu da probude kreativnost. Ono što je sigurno, kako god da počinješ, moraš redovno da radiš na sebi i na muzici. Kreativnost dolazi iz posvećenosti i rada, ne možeš samo čekati da inspiracija sama dođe.

Vaš bend je prepoznatljiv po vrhunskom muzičkom izvođenju. Kako održavate tu hemiju među članovima?

Članovi mog benda su specifični muzičari. Iako se postava menjala mnogo puta, neki od njih ostajali su u bendu i po 10 ili 20 godina. Ono što nam je svima zajedničko jeste autentičnost i jedinstven pristup sviranju i razmišljanju o muzici. Ta kombinacija različitih ličnosti i stilova u spoju s muzikom koju najčešće komponujem, a zatim zajednički aranžiramo i izvodimo, uz slobodu koju džez nosi, omogućava da ta muzika raste i menja se.

Zahvaljujući njihovoj posebnosti, svaki nastup, čak i kada je program identičan, zvuči potpuno drugačije. Ta hemija među članovima benda događa se prvenstveno kroz muziku. Naravno, veoma je važno, ako ne i neophodno, da među članovima vladaju dobri odnosi, pa i prijateljski. To doprinosi atmosferi na bini i čini da tih dva sata zajedničkog sviranja na koncertu budu ispunjeni harmonijom, što publika itekako oseća.

Kako publika reaguje na spajanje tradicionalnih balkanskih motiva sa džezom?

Spajanje Balkana i džeza počelo je još od legendi poput Duška Gojkovića, velikog Lale Kovačeva i Vojina Draskocića, a da ne spominjem Smak, Točak,  Vlatka Stefanovskog i grupu Leb i sol. To nije ništa novo, ali način na koji mi to radimo je drugačiji u odnosu na njih ili druge umetnike, poput Bojana Zulfikarpašića, koji se bave povezivanjem Balkana i džeza. 

Ono što je kod mene specifično jeste da ne insistiram na tome da se balkanski uticaj obavezno pojavi u muzici. Sve kreće spontano i iskreno – ako se desi, dobrodošlo je, a ako ne, jednako je u redu. Kada se balkanski uticaj pojavi, posebno je dragocen, naročito prilikom nastupa u inostranstvu. Uvek je lepo doneti deo naše kulture i tradicije publici van ovih prostora, upoznati ih s nečim novim i pružiti im uvid u bogatstvo Balkana kroz muziku.

Kakve uspomene nosite iz detinjstva provedenog u Bloku 45 i kako biste opisali duh tog vremena i zajednice u naselju?

Iz Bloka 45 nosim samo najlepše moguće uspomene. Moje detinjstvo tamo bilo je savršeno – istovremeno zabavno i spokojno. Blok 45 je tada bilo novo naselje; rođen sam 1973. godine, a mi smo se tamo doselili praktično odmah nakon mog rođenja. Pohađao sam obdanište i osnovnu školu „Branko Radi;ević“, a sa 18 godina preselio sam se u Sjedinjene Države, gde sam studirao i živeo ukupno pet godina. Nakon toga vratio sam se i nastavio život u centru grada.

 Privilegija života u jednom uređenom, lepom naselju pored reke, sa obiljem zelenila, igralištima za decu, šetalištem i brdašcem, bila je neprocenjiva za jednog klinca. Tu sam imao društvo i bezbrižno igrao fudbal, basket, tenis, badminton – sve to bez opasnosti i stresa. Sve je bilo mirno i harmonično do devedesetih godina, kada su stvari krenule nizbrdo u celoj SFRJ, pa i u Bloku 45. Tada su počeli da niču zanatski centri i fudbalski tereni za niželigaške klubove, što je potpuno promenilo duh naselja. Blok više nije bio onaj isti. 

Imam utisak da se danas stvari menjaju nabolje, ali možda i grešim. Nedavno sam posetio Blok 45, iako ne idem često,  svaki put kada odem evociram uspomene. Bez obzira na sve, za taj period mog života u bloku mogu reći samo najlepše stvari.

Da li vas je okruženje u Bloku na neki nacin inspirisalo u vašem muzičkom stvaralaštvu?

Ne mogu reći da me je okruženje u Bloku 45 direktno inspirisalo za muzičko stvaralaštvo, jer sam tamo bio klinac. U srednjoj školi sam otkrio džez i počeo da sviram, ali to je bio tek početak. Ipak, kao što svi kažu – ceo život je inspiracija. Sve što ti se dešava, dobro i loše, oblikuje te i utiče na tvoj dalji rad. 

Moje detinjstvo u Bloku 45 bilo je idealno i sigurno je uticalo na formiranje mog karaktera, života i budućih radova. Ako imaš teško i traumatično detinjstvo, to neizbežno ostavlja trag i oblikuje tvoj dalji put. U tom kontekstu, detinjstvo u Bloku 45 apsolutno je odredilo moj put i dalo mi snagu za dalje.

Sećate li se nekih posebnih mesta ili dogadaja u Bloku 45 koji su vam ostali urezani u secanje?

Najviše se sećam igara i druženja – to je ono što ostaje zauvek urezano u sećanju. Od mog najboljeg druga i komšije Ilije, sa kojim se i danas čujem, do mnogih drugih tadašnjih dečaka s kojima smo igrali razne sportove, pravili praćke i „pasuljare“ i upuštali se u sve te avanture koje danas zvuče kao „ancient history“. Nama je bilo fenomenalno i zaista ne bih to detinjstvo menjao ni za šta.

Kako pamtite dane provedene u osnovnoj školi „Branko Radicevic”? Da li ste tada vec pokazivali sklonost ka muzici?

Školu „Branko Radičević“ pamtim kao jednu veliku osnovnu školu koja je funkcionisala vrlo dobro. Moje odeljenje bilo je 1/9, a u svakom odeljenju po 30 učenika, bila je to jedna od najvećih generacija u školi. Imali smo različite učitelje i nastavnike, dobre i loše, a najviše pamtim svoju učiteljicu Milicu Simić sa kojom sam proveo prve četiri godine. Bila je zaista divna i to je prava sreća kada imaš dobru učiteljicu.

Pamtim i da smo pevali u horu „Poletarci“, koji je vodila Borika Čavdarević, divna i strastvena učiteljica muzičkog. Sama je oformila taj hor, koji je došao do takvog kvaliteta da je mogao da se takmiči sa horom „Kolibri“, što je zaista fantastično, s obzirom na to da je to bio hor iz osnovne škole, a ne pažljivo odabran kao „Kolibri“. Sa tim horom smo snimali, a Zafir je komponovao mnogo dečjih pesama. Tako smo, uz Senku, Zafira i nas, snimali pesme, što je bila prava muzička avantura tih godina.

Ipak, moram priznati da sam pravo drugarstvo u školskom smislu stekao tek kada sam otišao u srednju školu „Mokranjac“, gde sam se spojio sa „ludim muzičarima“ poput sebe, što mi je više odgovaralo. No, nemam ništa loše da kažem o „Branku Radičeviću“ – to je bila dobra škola i sasvim sam se dobro snašao i prošao kroz nju.