Stariji su zaboravili, žitelji srednjih godina se još bledo sećaju, a mladi i oni koji su se kasnije doselili iz ovih tekstova shvatiće da starosedocima Blok 45 „život znači”.
Postoji neispričana istorija Bloka 45. Postoje ljubav, sudbine, pojmovi, prizori koji čine neispisanu istoriju jedinstvenog predgrađa ove urbane periferije za koju mnogi koji i danas žive na levoj obali Save u visini Ade Međice ne znaju.
Već treću deceniju, najbeogradskiji blok svih vremena jeste Blok 45! Svi drugi blokovi su samo imitacija. Kad kažem blokovi Novog Beograda, ja mislim Blok 45!
Pitajte stare blokovske vukove, pitajte lokalne legende, pitajte žene iz prizemlja koje sve znaju i niko od njih neće znati odgovor na jedno pitanje : kada i kako se brdo nasred bloka zateklo tu? Čija je ideja da tamo gde započne sremska ravnica postavi brdo, baš kao što neko postavi Frušku goru nasred Vojvodine?
Pre više od dve decenije, na mestu gde je današnje šetalište nije bilo ničega osim ravne zemlje. Ni metar betona, ni jedne klupe, ni jednog kafea. Jedan od projektanata reče : Umesto da odvozimo zemlju kamionima zemlju negde drugde, ostavićemo je ovde, ali ćemo je prikupiti na jedno mesto i tako ćemo stvoriti brdo! Neka razbije monotoniju ravnice... Tako i bi. Ono što mladi projektant nije mogao da zna, to je šta će to isto brdo značiti danas u enciklopediji emotivne geografije Bloka 45.
Retko su oni koji se sankama nisu spuštali niz blokovsko brdo. Mnogi se sećaju godina kada je prvi sneg uvek padao za 29. novembar i kada su svi žurili da se spuste prvi put te zime sa brda. Oni hrabriji su jurili na malim crvenim skijama, kupljenim na novogodišnjem vašaru, kao Dimnjičar u seriji Kapelski kresovi! Oni još hrabriji su se spuštali stojećki u sivim plastičnim kantama za mleko ukradenim iz Centropromovog magacina! Retko su oni koji se nisu ljubili na klupama koje su okruživale brdo.
Obično veče u kasnu jesen ili rano proleće, neki radni dan nakon poslepodnevne školske smene, kada zime još nema, a leto je daleko. Njih dvoje sede na klupi i zaćute kad prolazi neko stariji. Oboje skupljaju hrabrost da se poljube zapravo, onako filmski kako to odrasli rade i taman kada se odluče na smeli pogled i dodir usnama, naiđe neko i preseče ih. Sledeće jeseni isti par u istim teksas jaknama i farmerkama kupljenim ispred komisiona u Knez Mihailovoj ulici, ljubi se žmureći na istoj klupi ispod brda. Ne mare više za komšije koji prolaze, za klince koji bulje iz mraka i za klince koji se drže za ruke na sledećoj klupi skupljajući hrabrost za prvi pravi poljubac. Ponekad su parovi, kada krenu kući išli su preko brda. Stanu za jedan čas, kada se ispenju na vrh, udahnu i pogledaju u svetla solitera. Zašto moramo da se rastanemo?
Retko su oni koji nisu u sred leta kasno naveče ležali u travi na brdu pušeći neku od pravih cigara. Blok je nekada leti bio pust, vrućine su bile velike, žega nesnosna, komarci kao rode, a školski raspust beskrajan. Uvek je bilo dobro ležati na toploj brdskoj zemlji, čupkati sasušene travke i grickati ih krajem usana. Tih letnjih večeri prepričavale su se priče sa Jadranskog mora, opisivale su se izmišljene ljubavne avanture i pričalo se o velikim planovima. Bilo je lepo biti skriven u mraku brda i ne žuriti nikuda.
Krajem sedamdesetih godina, kada se na blokovskim međama ratovalo pesnicama, kamenicama i motkama, brdo je bilo strateška tačka. Ko je kontrolisao brdo, kontrolisao je ceo blok! Brdo se čuvalo preko dana, na smesnu kako ne bi palo u ruke neprijatelju! Dečaci Pavlove ulice bili su mekušci naspram blokovskih delija koji su mnogo godina kasnije izrasli u žestoke beogradske momke sa asfalta. Jednog sparnog dana u podne, u vreme najvećih neprijateljstva između soliteraca i četvorospratnica, pripadnik četvorospratničkog klana (danas poznati nuklearni fizičar) pao je živ u ruke okrutnim pripadnicima soliterskog ganga. Ostao je sam iza linije fronta i niko nije mogao ili smeo da mu pritekne u pomoć. Bio je mučen, ostavljen bez hrane i vode celo pre podne - ali nije priznao planove četvorospratnica za sledeće veče! Soliterci su ga odveli na brdo, svezali mu ruke i noge oko drvene telefonske bandere, nakrivljene na vrhu blokovskog brda i zapalili vatru oko njega. Gorela je i vatra, gorelo je i nebo, gorela je i zemlja. Višegodišnji blokovski rat nije prestajao. Ko je vladao brdom, vladao je celim blokom!
Brdo je duša Bloka 45. Brdo je srce koje niko nikada nije mogao niti smeo da izmesti. Niko nije smeo da predloži da se brdo pomeri negde drugde, da se izravna ili potpuno sravni. Brdo je jedan od zaštitnih znakova Bloka 45.
Godinama su se neprijatelji dogovarali : „Nađemo se kod brda u 5”! „Čekaću te kod brda...” govorile su stidljive devojčice danas odlučne blokovske žene. Brdo se uvek lepo zaobilazilo biciklom u krug i bilo je i ostalo tu, da se čovek priseti šta se sve dešavalo u njegovoj blizini. Da nema brda, Blok 45 bi izgledao drugačije i mnoga sećanja bi bila izmenjena. Brdo je važna tačka blokovske topografije, jer nosi uzvišenost jednog običnog predgrađa, posebnost središta bloka i predstavlja stožer našeg naselja.
Ne zaboravite nikada, da ko kontroliše brdo, kontroliše i ceo blok. Imajte na umu da ko kontroliše blok, ima pod kontrolom reku Savu i zapadni ulaz ka Beogradu. Kada šetate nekad pored brda, pogledajte ga dobro. Uvek ćete primetiti da se ili neko ljubi, ili neko sanka, ili neku puši u mraku i razmišlja : ko kontroliše brdo, kontroliše ceo blok...
Članak prepisan iz revije Sava 45, objavljene 2000. godine. Autor je Milan Todorović.
