Priča o Duhu s bas gitarom
Kmezi, Šoravom, Džou i Kizi
Okretnica tramvaja u Bloku 45. Rominja jesenja kiša, beogradsko sivilo, niski oblaci i ogoljene krošnje stabala. Silazim iz tramvaja, otvaram kišobran i krećem prema kući. Na ćošku kod Gorice neko me hvata za levu ruku i pita: Komšija, je l’ stajemo obojica pod kišobran? Podignem pogled: Koja. – Naravno – odgovaram, potpuno zatečen situacijom. Hodamo ćutke prema šetalištu, hteo bih da ga pitam milion stvari, ali ne uspevam da izustim ni reč. On je Zeleni Zub, a ja sam klinac iz bloka. Opraštamo se kod moje zgrade (Hvala, komšija), on nastavlja prema dvospratnicama, a ja zastajem kod garaže i pogledom pratim siluetu superheroja.
Samo Manitu zna koliko sam puta započeo i potom odložio pisanje ovog teksta. Zašto? Delimično iz straha da neću uspeti da prizovem nepatvorena osećanja koja su pratila moja prva slušanja čuvenog albuma omiljenog mi benda, ali i iz bojazni da će me ta ista osećanja toliko preplaviti da neću biti u stanju da napišem više od tri rečenice. Preskočiću faktografiju o šestom studijskom albumu Discipline Kičme, iz jednostavnog razloga što u eri interneta do tih informacija možete lako doći. U naše doba – koje sada nazivaju analognim, a koje je „samo“ bilo zagledano u svet oko sebe, a ne u njegov simulakrum – slična je potraga iziskivala dosta vremena, konsultovanje više izvora, kretanje po gradu i ono najvrednije: susrete s ljudima. Znam, vremena se menjaju, ali ne uvek na bolje. No važno je naglasiti jedan podatak: godinu izlaska albuma, tu kobnu 1991, koja nam je svima, iz poznatih razloga, ostala utisnuta u srca i pamćenje.
Šta bih želeo da vam ispričam? Puno toga što ima veze s muzikom i odrastanjem u beogradskom predgrađu u burnom vremenu političkih i životnih preloma. A možda i da odbranim tezu – naravno, velikim delom subjektivnu, intimno utemeljenu – o najvećem rock albumu s prostora Jugoslavije. Odbrana kreće od omota albuma na kojem je crno-bela fotografija savskog keja u Bloku 45 na Novom Beogradu, mesta u kojem smo odrasli Dušan Kojić-Koja, Aca s fotografije i ja. Aca je sa svojim bendom Overdose rokao u garaži nekoliko zgrada od moje, u četvorospratnicama u Nehruovoj ulici, a Koju sam, doduše dosta retko, viđao u Bloku, obično na povratku iz noćnog života. Garaža je mitsko mesto rocka, njegova institucija, u garaži su nastali neki od najvećih bendova u istoriji muzike. Pomislite samo na režeći glas Joe Strummera koji na prvom albumu Clasha objavljuje svetu: We are a garage band! We come from Garageland! U četvorospatnicama Bloka 45 garaže su velike i potpuno odvojene od stambenog dela zgrade, što omogućava neometano bavljenje brojnim aktivnostima, od različitih zanata, preko ping-ponga do sirovog rokanja.
Pripadnost „kraju”, što je beogradski izraz za kvart, neobjašnjivo je važna za svaku klinku i klinca u „gradu na ušću Save u Dunav”. Mi s ljute periferije nismo imali baš puno karata u rukavu kojima bismo zaigrali u prilog našem kraju, osim zelenila, brojnih terena za košarku i mali fudbal, čistog vazduha, Save, Ade Međice i… Discipline Kičme! Do druge polovine osamdesetih Blok 45 bio je bukvalno poslednje urbano naselje Beograda. Iza ulice Dr Ivana Ribara počinjale su nepregledne njive i savski rukavci na koje se išlo na pecanje i u krađu povrća. Ali upravo iz ogromne želje da ne budemo viđeni kao manje cool i manje urbani likovi, mi, klinci iz blokova smo muziku, film, književnosti i modu pratili s puno više žara od vršnjaka iz centra. To je za nas bio uslov preživljavanja u betonskoj džungli. Od starijih sestara, braće i njihovih prijatelja, koji su već „izlazili u grad”, kupili smo fore, nove bendove, stav i modne detalje, i naravno maštali da jednog dana i mi upadnemo na ‘Demiju ili u KST.
Omot. On je za nas blokovce, pa još ljubitelje skejta, verovatno najikoničnija fotografija devedesetih. Na levom delu crno-bele fotografije veliko je stablo topole sa tri zakačena postera Discplin A Kitchme, što na prvi pogled deluje kao još jedna Kojina doskočica, ali ustvari najavljuje njegovu skoru emigraciju i novi životni i muzički početak u Londonu. Iz te stare topole izbio je šaren cvet nacrtan Kojinom rukom, naspram Aci skejteru, koji predstavlja izdanak novobeogradskog asfalta, izboj novog muzičkog naraštaja. Aci se lice samo nazire kroz dugačku kosu neurednih dredova, što nije posledica vetra na keju, već njegove urođene stidljivosti. I tu pada prvo poistovećivanje: i ja sam se tog proleća 1991, kao četraestogodišnjak, krio od sveta iza dugačkih šiški. Aca u rukama drži skejt na kojem je pičio po bloku i drži ga kao štit. Nosi majicu s istim logotipom kao na posterima, uske farmerke i duboke, izanđale starke. Grafika omota tipična je Kojina polustripovska igrarija koja krasi sve omote Discipline. Posmatran s vremenske distance od 35 godina nosi jasnu poruku, koju su te 1991. godine iščitavali verovatno samo Kojini bliski prijatelji: ja odoh, a vama ostavljam dostojno muzičko pokolenje.
Tog proleća 1991. godine svi smo se nadali da će se stvari rešiti mirnim putem, da ćemo nastaviti da živimo u velikoj zemlji otvorenoj svetu i da će Zeleni Zub, naš superheroj, još puno leta hodati ulicama Beograda i svirati po njegovim klubovima. Radio B-92, koji se u našoj kući slušao od jutra do kasno u noć, naglo je, silom prilika, prerastao u svetionik. Martovske demonstracije pokazale su nam da se Monstrum ne šali: sestra Ana i ja popili smo prvi suzavac, a mnogi naši sugrađani i pendrek. Branivoje Milinović pao je kao prva žrtva Miloševićevog režima. Njegovo ubistvo od strane policije kod mene je izazvalo ogroman šok. S imenima inače jako loše stojim, ali Branivoja Milinovića nikada nisam zaboravio. Znam da je voleo Poguese i svaki put kad čujem pesmu Summer In Siam setim se scene iz ulice Kneza Miloša.
Album Nova iznenađenja za nova pokolenja otvara se polako, instrumentalom Himna, koji kombinuje lenju duvačku sekciju, pod komandom Zerkmanove trube, s distorziranim Kojinim basom, i kao da nam kaže: Ajmo, deco, ustajanje, lagano razgibavanje. Ali već kod druge pesme prelazi na ubojito rokanje. To je, ako me sećanje ne vara, bio i prvi singl s ovog albuma: Buka u modi! A buka je tih meseci i godina itekako bila u modi. Ja sam običavao da zvučnike starog Philips uređaja izbacim na sims prozora svoje spavaće sobe koji gledaju na šetalište i sa njih svojim muzičkim izborom terorišem komšije i šetače. Četiri godine kasnije sličnu sam scenu video u crno-belom filmu koji je odmah postao kultno ostvarenje za sve blokovce: u Mržnji Mathieu Kassovitza. Novo poistovećivanje. Taj nam je film pokazao da je periferija Pariza – iako Francuzi nisu imali ni rat ni sankcije – ista kao periferija Beograda. Dizelaš – „batica“ u šuškavoj trenerci, sa zlatnim lancem oko vrata i air max Nike patikama na nogama – postao je globalni fenomen. Baš kao i blejanje (naziv za gluvarenje u devedesetim), tipično „ubijanje” vremena u kvartovima sa šturom ili nikakvom kulturno-zabavnom ponudom, ali od suštinske važnosti za razvijanje mašte i veštine pripovedanja.
U pesmi Buka u modi prvi put se pojavljuje goč, tradicionalni bubanj narodne i romske muzike, koji će u četvrtoj numeri Goč, skreč + bubanj postati protagonista. Između ove dve stvari smestila se jedna od meni najdražih pesama s ovog albuma: Da li ti znaš za neki drugi ritam? Zbog te sam pesme, na jesen iste godine, na samom početku pohađanja Pete beogradske gimazije, završio po kazni na tabli, i to na času nedavno preminule profesorke latinskog, Mirjane Maskareli. Strahotrepetna Puella moje je pevanje ove pesme u hodniku, s prijateljem iz razreda Markom Zorićem, protumačila kao izrugivanje. Popili smo obojica po keca, ali smo ponosno odbranili boje Bloka 45. Pesma je u gradu tumačena kao Kojino prozivanje bendova novog talasa, koji su po njegovom mišljenju počeli da prave prilično dosadnu, jednoličnu i neinventivnu muziku.
Nakon „rugalice” sledi instrumental Goč, skreč + bubanj na kojem ću se malo duže zadržati. Neki misle da je ovde reč o Kojinom koketiranju s narodnom muzikom, u stilu Bijelog Dugmeta ili Plavog orkestra, ali to naravno nema veze s mozgom. Komšija iz Bloka u celoj je svojoj muzičkoj karijeri znatiželjno kopao po starim singlicama jugoslovenskih hard i progresive rock bendova, ali i po korenima rocka u SAD-u. Njegovo zanimanje za tradiconalne instrumente narodne muzike nije bio pokušaj da vulgarno komercijalizuje svoju i prilagodi je neukusu širokih narodnih masa, što su Bijelo Dugme i Plavi orkestar smišljeno uradili, i što im je on, zajedno s Canetom iz Brejkersa, otvoreno zamerao. Goč u pesmama na albumu Nova iznenađenja za nova pokolenja Kojin je silazak do delte Misisipija, do izvorišta domaćeg bluza. To je logičan potez muzičara koji neprestano traži nadahnuće, polazeći od korena muzike, kako bi stvorio ta nova iznenađenja za nova pokolenja. Koja je, kako u svom jezičkom tako i u svom muzičkom izražavanju, uvek bio lapidaran, sveden na minimum (bas i bubanj). Kratke, jezgrovite rečenice, kratki, oštri tekstovi koji su se spontano pretvarali u parole. Tekstovi Discipline Kičme nikada nisu bili stihovi za pevanje, uvek su bili slogani za uzvikivanje na protestima protiv sistema, nepravde, roditelja, šunda.
Čovek sa visokom temperaturom govori upravo o takvom jednom buđenju, o shvatanju obmane i prelivanju srdžbe u nešto konstruktivno: Kada jednom shvatiš, kada jednom shvatiš, tebi će onda vrlo teško biti, ali ti tada svoju srdžbu nemoj kriti... Budi čovek sa visokom temperaturom. Jasno je bilo Koji šta se dešava, jasno mu je bilo u kakvom sistemu živi, ali uprkos tome nikada nije skliznuo u politikanstvo i jeftinu propagandu.
Obe strane albuma otvaraju i zatvaraju instrumentali, ali onaj koji otvara B stranu najizgrebaniji je deo moje ploče i za to postoji precizan razlog: pesmu Zemlja svetlosti (Sunce je na raspustu) koristio sam kao muzičku podlogu za autorsku emisiju Dobri duh Beograda na Radio Pingvinu, koju sam dve godine vodio s prijateljem Markom Kmezićem. Reč je o obradi pesme grupe Pop mašina, koju sam prvi put čuo, naravno, na Radiju B-92, u nekoj od emisija Srđana Anđelića (aka Mjehur Ubica), čiji sam voditeljski stil nastojao da oponašam. U Kojinoj verziji ovaj instrumental opaka je vožnja koja podseća na najbolju mešavinu iz kuhinje Fele Kutija, Sly And Family Stonea i Jamesa Browna.
Sledi stvar Zar je to sve?
kojom Koja pokazuje kolegama i publici da itekako zna za neki drugi ritam. Kao
i na prethodnim albumima Koja i ovde koristi semplove i skrečovanje, kratke
citate koje slušalac prvo treba da prepozna, a onda uklopi u kontekst i smisao
pesme. Prateće vokale izvode članice novosadskog benda Boye, s kojima je Koja
često sarađivao. Po samom izlasku albuma jedna novinarka je u intervjuu za,
čini mi se, Treći kanal, Koju pitala da li zaista nema misterije u današnjem
rock'n'rollu (aludirajući na treću pesmu na B strani naslova No misteri at ol), na šta joj je on
odgovorio (parafraziram):
– Pa, skoro.
– Znači ne sviđa ti se ama baš ništa na današnjoj svetskoj muzičkoj
sceni? – insistirala je novinarka.
– Ima jedna dobar bend, u Utrehtu, zove se Urban Dance Squad – odgovorio je Koja i zaključio intervju.
Istoga sam dana otrčao do sestrinog prijatelja Gorana da se raspitam ko su leteći Holanđani koje Najbolji komšija preporučuje. Prijateljica Maja presnimila mi je dva do tada objavljena albuma na audio-kasete, a Šoravi mi je sledeće godine poslao majicu iz Londona, u koji se u međuvremenu, zbog nemilih događaja, preselio s celom porodicom. Pet godina kasnije, 1996. godine, Urban Dance Squad održali su dva legendarna koncerta u SKC-u, na samom početku velikih protesta protiv Monstrumovog režima, na kojima sam s ekipom iz Bloka i drugarima iz gimnazije tri meseca nosio sad već legendarnu Ferrari zastavu. Energija beogradske publike toliko ih je oduševila da su snimak s dvaju koncerata pretvorili u svoj jedini, zvanični živi album – Beograd Live. Tu dvostruku ploču čuvam na posebnom mestu u kući.
Nakon mantrične No misteri at ol
sledi Zlopamtilo (Ja sam znaj!),
pesma koja počinje semplom Santane i čiji smo početak (Evo mene opet, evo mene
opet, bolji nego ikad...) koristili kao zezanje pri pozdravljanju. Prijatelj sa maštom pesma je čiji je
tekst postao neka vrsta mog životnog i stvaralačkog manifesta. Jednom sam
prilikom, uz čašu dobrog vina, pitao dragog prijatelja i filozofa, Maria
Kopića, šta nekog mislioca čini velikim. Dobio sam potpuno neočekivan odgovor:
- Mašta.
Divna reč. Može svašta, nije tašta, sve prašta. Kojina namrštenost i ozbiljnost uvek su bile štit za dečju zaigranost i maštovitost.
Album zatvara instrumental Manitua mi III (prva dva istog naslova nalaze se na prethodnom albumu Zeleni Zub na planeti dosade). Pesma ima atmosferu zalaska, poslednjeg čina, ukus sumraka koji se nedugo zatim nadvio nad svima nama. Aca, stidljivi dečko s omota albuma nedavno je preminuo. Nastupi njegovog Overdosea bili su jedinstvena pojava na ondašnjoj muzičkoj sceni, stroboskopske oluje i sonorični uragani posle kojih bi vam danima zujalo u ušima. Za mene je Nova iznenađenja za nova pokolenja poslednji album Discipline Kičme. Sve što se dogodilo kasnije, u muzičkom smislu, pripadalo je nekom drugom prostoru i nekom drugom vremenu. I da, to je najveći album takozvanog yu-rocka, jer svojim zvukom i tekstovima najavljuje kraj jedne epohe, proziva tobožnji zamor i pomirenost i ostavlja onaj gorak ukus (nestašnih) u ustima... jer naravno da je moglo drugačije.
Koja se zbog zdravstvenih razloga potpuno povukao iz javnosti. Njegova prepoznatljiva silueta (razigrani žbun na glavi, sako pun bedževa, uske farmerke i namerno demode cipele) nama koji smo imali priliku da ga upoznamo i slušamo, zauvek će ostati u sećanju. Duh sa bas gitarom bio je i ostao superheroj našeg detinjstva. A superheroji se pojavljuju retko, ali se uvek pojavljuju u odsudnim trenucima.
Beograd je danas neki drugi grad koji se očajnički bori za preživljavanje svog urbanog duha, a Kojine pesme ostaju najbolji soundtrack za svaku pobunu, za svaku odbranu dobrog duha rodnog nam grada.
Zar je to sve?
O, je!
Daj mi još malo energije!
Autor Ivo KP
