недеља, 7. јул 2024.

Proleće u bloku kroz fotografije (2024)

 Proleće u Bloku 45 (2024) kroz fotografije 


Foto : Elena Janjić-Veljanovska

Foto : Tamara Velanac

Foto : Aleksandar Marjanović

Foto : Aleksandar Marjanović

Foto : Čarlo Vafl


Foto : Lazar Pejčić

Foto : Ljubica Marjanović

Foto : Marijana Burton

Foto : Milica Jašović

Foto : Moj Blok

Foto : Srđan Ranđelović

Foto : Tatjana Vrdić

Foto : Vukašin Radulović

Foto : Danijela Đurašinović


четвртак, 27. јун 2024.

Blok 45 u štampanim medijima


Blok 45 je počeo da se gradi krajem šezdesetih, a da se razvija kao naselje početkom sedamdesetih godina. U medijima je bio najprisutniji u prvoj polovini sedamdesetih godina, tokom i neporedno nakon izgradnje. 

Isečci koji slede su uglavnom iz novina Borba i Politika, gde je tek izgrađeno „Naselje Sunca” kako su ga nazvali meštani opisivano kao „najmlađe i najbolje”,  kao i oni koji se tiču izgradnje stambenih jedinica, saobraćajne infrastrukture, ali i komunalnih problema u naselju. Borba je pisala i o umetnicima u Bloku 45, kao i generalno o kulturi u naselju. Sadržaji obuhvataju izjave meštana, gde je predstavljeno njihovo viđenje i život, te se u njima može pročitati kako se u tada novom naselju živelo. 


Borba, 1. februar 1974.

Politika, jun 1973.

Borba, 1. septembar 1984.

Politika, oktobar 1972.

Borba, 3. mart 1979.

Borba, 4. februar 1974.

Politika, jun 1971. 

Borba, 6. februar 1974.

Borba, 6. mart 1975.

Borba, 11. januar 1982.

Borba, 13. februar 1979.

Borba, 13. februar 1974.

Borba, 13. januar 1975.

Borba, 13. februar 1978.

Borba, 14. maj 1971.

Borba, 15. novembar 1975.

Borba, 19. jun 1978.

Borba, 20. oktobar 1974.

Borba, 21. septembar 1976.

Borba, 25. avgust 1984.

Borba, 25. oktobar 1974.

Borba, 26. jul 1976.

Borba, 29. maj 1980.

Borba, 29. septembar 1974.

Borba, 29. septembar 1984.

Borba, 30. decembar 1985.

Borba, avgust 1976.


Prepisane novinske članke o Bloku 45,  Naselje Sunca - Lepo je, sve lepše i Blok 45 - Najveći i najlepši možete pročitati ovde.

субота, 22. јун 2024.

Intervju sa Zoranom Ćirjakovićem

Intervju sa Zoranom Ćirjakovićem, novinarom, publicistom, politikologom, svetskim putnikom, bivšim turističkim vodičem i univerzitetskim predavačem. Кroz intervju otkrio je zanimljivosti sa svojih putovanja, a ljubav prema Bloku 45 koji ga je oblikovao nije krio. 

Ćirjaković je bio dopisnik Newsweek-a i Los Angeles Times-a, a ujedno i vodi blog pod nazivom „poništeni nepismeni đavolji advokat”. 


Otkud interesovanje za Afriku i islamski svet?

Od malih nogu sam želeo da putujem. Sticajem okolnosti, u jesen 1991. godine sam, sa jednim prijateljem, otišao u Egipat i Jordan. Bilo je to moje prvo neevropsko putovanje, i tu se rodila velika ljubav prema dalekim svetovima.

Ratovi devedesetih su promenili tok mog života, kao i mnogih drugih u umirućoj Jugoslaviji. Ali, ja sam imao radno iskustvo koje mi je obezbedilo jedan izbor više kada sam se – kao i moje kolege koje su početkom devedesetih završili neki od fakulteta sa kojim se lako dobijao posao u Australiji i Kanadi – suočio sa činjenicom da ovde više nije bilo pristojno plaćenog zaposlenja „u struci“.

Naime, sve vreme tokom studija elektrotehnike radio sam kao turistički vodič. Vodio sam naše turiste po Zapadnoj Evropi, a po Beogradu i ostatku Srbije prvo katoličke hodočasnike na putu za Međugorje i grupe starijih Amerikanaca i Kanađana, kao i Izraelce poreklom iz regiona, koji su dolazili na neku vrstu „postojbinske ture“, a vremenom i sve veći broj „individualnih turista“, koji su hteli da naprave izlet do Oplenca, manastira Fruške gore ili posete slikare naivce u Kovačici.

Već sam prikupio dokumenta za useljeničku vizu, kada sam juna 1993. godine počeo da radim kao „fikser“, vozač, prevodilac i, ono ključno, tumač konteksta i lokalnih odnosa zapadnim novinarima koji su izveštavali iz ratova, da bih od 1997. i sam počeo da objavljujem tekstove. Novac koji sam zaradio, a to je bila, za tadašnje uslove fantastična, „nadnica za strah“, uglavnom sam trošio na putovanja. Ubrzo sam stigao do Maroka, Burme, Kambodže i Malija, koji je ostao moja najveća ljubav. Do danas sam uspeo da vidim sva mesta o kojima sam sanjao sem jednog – Jemena.

Da li vas je bilo ko sa RTS-a ili drugih televizija sa nacionalnom frekvencijom pozvao da za njih snimate putopise po Africi i da li bi ste voleli da realizujete takav projekat?

Mnogi su me savetovali da počnem da snimam, ali tada počnete da gledate sva ta divna mesta kroz objektiv. Bar za mene, ako stalno razmišljate šta da snimite putovanje postaje jedno osiromašeno iskustvo. Sa nekih mesta, uključujući Mali, nemam čak ni fotografije. Ali, doneo sam veliki broj maski, malih ćilima i drugih, često neobičnih, predmeta koji danas krase naš stan.

Doneo sam i brojne knjige sa fotografijama koje su slikali talentovani domaći i zapadni fotografi, umetnici koji se zaljubljivali u različite delove sveta i, praktično, im napravili „spomenike“ u vidu tih predivnih „slikovnica“. Inače, Mali je poznat po fotografima. Bio sam u skromnom domu i studiju Seidu Keite, umetnika koji je sve do penzije radio i kao zatvorski fotograf, i otkrio radove Mailka Sidibea, prvog podsaharskog umetnika nagrađenog na Venecijanskom bijenalu, koji je ovekovečio živote mladih stanovnika Bamakoa, od noćnih klubova do peščanih plaža na reci Niger.

Napisao sam jedan broj kraćih putopisa, koji su izlazili u „Yellow Cab-u“, magazinu koji je bio fokusiran na dešavanja u Beogradu, ali je objavljivao recenzije novih izdanja i pratio različite fenomene. Šteta što je prestao da izlazi. Tu sam objavljivao i male portrete muzičkih zvezda i stilova kojima su vladali, uglavnom kategorizovanih kao „World Music“.  Potrudiću se da sredim te tekstove i da ih tokom narednih meseci objavim na mom blogu „Nepismeni đavolji davokat“. 

Svi ti magični zvuci su još moćniji i upečatljiviji kada ih otkrivate u okruženju u kome su nastajali i „muzika sveta“ je postala jedna od mojih velikih ljubavi. Iako su ovde poznatiji „severnjaci“, Ali Farka Ture i tuareška grupa „Tinariven“, meni je u Maliju najdraža Umu Sangare, zvezda sa juga, i njen predivan, jako snažan i upečatljiv „vasulu“ glas. Imao sam priliku da je intervjuišem.

Upoznao sam u Bamakou i Salifa Keitu, verovatno najveću malijansku muzičku zvezdu, ali i čoveka koji je odrastao sa stigmom koja prati albino Afrikance, na koncertu na kome su nastupali neki od muzičara iz njegovog benda. Keita je krenuo, kao i mnoge velike malijske zvezde, iz grupe koja se jednostavno zvala „Bend bifea železničke stanice u Bamakou“. Uspeo sam da u prostranoj bašti „bifea“ odgledam koncert jedne od poslednjih postava.

Kako ocenjujete diplomatsku mrežu Srbije u Africi i sa kojim zemljama trebamo da dodatno razvijamo ili ponovo uspostavimo međudržavne odnose?

Ona je i dalje relativno velika, imajući u vidu šta se sve dešavalo sa Jugoslavijom i koliko je Srbija mala zemlja. U mnogim afričkim državama postoji sećanje na Tita i nesvrstanost, a u Etiopiji, blizu Bahr Dara, naišao sam i na gradilište, sve sa zarđalim mašinama, koje je „Energoprojekt“ morao da napusti kada su nam uvedene sankcije 1992. godine.

Nažalost, kao i delovima Azije, mnoge zemlje koje su bile perjanice Pokreta nesvrstanih danas nisu toliko regionalni rivali koliko neprijatelji. Ali, granice tih zemalja su uglavnom arbitrarne, malo je homogenih država u podsaharskom regionu, plus panafrička ideja nije živa samo među elitama, tako da su neke od ideja koje vezujemo za nesvrstavanje ostale žive. Snagu im je dalo sve snažnije kinesko prisustvo regionu, a odnedavno i rusko, pošto je veliki deo podela i problema u tropskoj, „žarkoj Africi“ vezan za neokolonijalizam, način na koje su zapadne zemlje nastavile da se mešaju.

Naravno, svuda po Africi ima naših ljudi, od kojih su mnogi stigli tokom devedesetih. U Najrobiju sam upoznao arhitektu Peđu Rajnovića, koji je sa sobom „doneo“ i Blok 45 u kome je odrastao. Naime, Peđina firma, iako nije velika jedna je od uspešnijih, zove se „Block Forty Five LLP“. Pored lepih hotela, stambenih zgrada i vila u Keniji, Peđa i saradnici su projektovali i palatu predsednika Južnog Sudana u Džubi, najmlađoj afričkoj prestonici.

Volite da govorite o nama pa me zanima šta vidite kao najvrednije a šta je po vama loše i samosputavajuće u srpskom kulturnom obrascu?

Putovanja su mi pomogla da bolje razumem Srbiju i spalim brojne iluzije. Ne samo tokom poseta Siriji, jednoj od mojih najvećih ljubavi, zemlji arapskog socijalizma u kojoj mnogi gradovi, Damask, Alepo, Homs i Hama, na primer, imaju delove koji jako liče na blokove. Vremenom sam, što iz ličnih iskustava što iz knjiga koje sam čitao da bolje razumeo ono na šta sam naišao u Siriji i drugim bliskoistočnim zemljama, otkrio da na Sirijce ličimo više nego na evropske narode koje smo, zbog boje kože i položaju na istom kontinentu, skloni da, sasvim pogrešno, vidimo kao sličnije nama.

Beograd i Alepo su tri i po veka bili u istoj državi, dok smo sa Bečom u istoj zemlji bili malo malo više od dve decenije, a sa Zagrebom, jedom od balkanskih imitacija Beča, samo sedam. Mi smo drugi, drugačiji Evropljani, kojima je mnogo bliža kultura Irana nego nemačka. Volim da ponavljam da smo sličniji Avganistancima nego, na primer, Norvežanima i Fincima, koji se posebno gade naše unutarevropske različitosti i skloni su da stanovnike Srbije i našu kulturu vide kao uljeze u Evropi.

Dunav i Sava su vekovima bili vodeni „bedem“, prepreka koja razdvaja dva sveta, može se reći i dve civilizacije, i srpski kulturni obrazac je u Srbiji, matici srpskog naroda, preoblikovan u kontekstu činjenice da smo živeli u senci te duboke podele, u njenom oklevetanom južnom delu, natopljenom orijentalnim uticajima. Nažalost, veliki deo srpske elite se gadi tih uticaja i nije malo onih koji su završili u preziru prema onome što jesmo, svi mi pa i oni sami. Socijalizacijom u nas, naravno prelomljen kroz lične razlike, biva upisan isti kulturni obrazac, jedinstvena „duboka kultura“. Njene ključne odlike su skrivene ispod površine i nije nam lako da ih osvestimo.

Da se vratim na tvoje pitanje, nisam siguran da ovde postoji nešto što je po sebi loše, ali postoje mnogo stvari u srpskom kulturnom obrascu koje su loše za „ispravno“, očekivano funkcionisanje, na primer, kapitalizma i demokratije. Neke od tih odlika su upadljive u zemljama u okruženju, kao i u Portugalu i Grčkoj, na primer, ali su ovde posebno značajne zbog činjenice da su u poslednjih vek i po Srbiji zlo i nesreće stizale samo sa Zapada. To je nas, posebno neelitne slojeve, učinilo sumnjičavim prema svemu što stiže sa Zapada – sem materijalnih vrednosti i statusnih simbola.

Nažalost, skoro svi smo skloni, to je delom posledica viševekovne globalne dominacije Zapada i ogromne snage intelektualnog „kanona“ koji je stvorio, da sve zapadno vidimo kao standard, nešto što je ne toliko ispravno i normalno koliko jedino ispravno i normalno.

Sviđalo se to nekome ili ne, naš kulturni obrazac je jedan od onih koji se najsporije menjaju. Slično važi za nemački i kineski, ali oni kao da su pravljeni po meri nekih od najvažnijih, nosećih stubova kapitalističkih odnosa i nije ih ni potrebno menjati, za razliku od jako nepogodnog, srpskog.

Zato je nama samosputavanje koje si pomenuo, mada ja taj problem vidim malo drugačije, sudbina u svetu kojim dominiraju neoliberalizam i povezane, nama strane, individualističke ideologije i vrednosti. Možemo to samosputavanje – koje proizvodi činjenica da zapadne norme nisu ni univerzalne ni pravljene po našoj meri, da niti one pasuju nama niti mi njima – učiniti malo manjim ili malo većim, ali nikakva radikalna, a kamoli brza, promena našeg kulturnog obrasca nije moguća. Iluzija da jeste, da moramo i možemo da postanemo isti kao Zapad, deo je našeg usuda i važan razlog zašto je deo visoko obrazovane urbane elite završio u autošovinizmu.

Pošto ste obišli većinu muslimanskih zemalja, koja arhitektonska ostvarenja najviše volite iz Islamskog sveta?

Mesto gde sam doživeo neku vrstu malog prosvetljenja – gde sam 1991. pao na čari ponosnog, nesputanog Orijenta, što je jedan duboko lični doživljaj – jeste Ibn Tulumova džamija u Kairu, sa minaretom nalik ziguratu sa spiralnim stepeništem, koja je odavno postala muzej. Obožavam i veliku, takođe otvorenu, Umajadsku džamiju u Damasku, koja tokom većeg dela dana, kada nije prevruće, funkcioniše kao prelepi trg, pun dece koja se klizaju po uglačanom kamenom podu.

Moje omiljeno mesto u islamskom svetu je stari Fes, marokanski grad-lavirint. „Vertikalni“, sabijeni Fes je po mnogo čemu suprotnost mnogo življeg i rasplinutijeg, „horizontalnog“ Marakeša. Oba grada su magična, ali mislim da činjenica da su neki posetioci više očarani jednim nego drugim gradom dosta govori i o njihovim ličnostima, ne samo o „ukusu“. Na drugom mestu, posle Fesa, mi je Lamu, na istoimenom ostrvu u Keniji. Nalik je zanzibarskom Stountaunu, ali od masovnog turizma i džentrifikacije „zaštitili“ su ga militantni somalijski islamisti, koji su nekoliko puta otimali turiste. I dalje je najbezbedniji, jedini preporučeni način da stignete u Lamu let iz Najrobija.

Zavoleo sam Harar u Etiopiji i Mombasu u Keniji, jedno od luđih „sirovih“ mesta, koja nemaju mnogo znamenitosti. Isto se može reći i za Aleksandriju, u koju sam se zaljubio iz drugog pokušaja. Što se tiče ljudi, u najlepšem sećanju mi je ostao Homs, u kome sam poslednji put bio šest meseci pre početka građanskog rata u Siriji, jedne od tragičnijih posledica sulude ideje o „širenju demokratije“, koja može biti korisno sredstvo ali ne i univerzalni cilj. U susednoj Hami otkrio sam najomiljeniji dezert, alvu od sira (halvat-el-džibn), koju umeju da sperme samo ljudi koji dolaze iz Hame i (libanskog) Tripolija. (Možete je probati u Bejrutu i boljim sirijskim restoranima u Dubaiju.)

Šta za vas predstavlja Blok 45 i šta vas veže za njega?

Iako sam u Bloku živeo manje od četiri godine, dugo sam ostao vezan za Blok i društvo iz Bloka i mislim da me oblikovao više od drugih delova Novog Beograda, u kojim smo živeli kao podstanari, i Kosjerića i Užica, u kojima sam živeo dok sam bio previše mali da bi duh tih mesta mogao da se upišu u mene. (Slučajno sam se rodio u Beogradu, a ne u Kosjeriću.) Moji roditelji su se upoznali i zavoleli u Studentskom gradu, ali ja sam dete Novog Beograda postao (i ostao) najviše zahvaljujući tim godinama u Bloku, iako sam najveći deo života proveo na Dorćolu, koji sam s mukom zavoleo.

Blok 45 u sebi sadrži neke od najboljih i najgorih strana brze urbanizacije koje su sproveli titoisti, sumnjičavi prema seljacima, posebno srpskim. Odavno je počela da me fascinira pažnja s kojom je zamišljen i građen. Ipak, prestiž koji je brzo stekao je u velikoj meri vezan za činjenicu da je bio prvi novobeogradski blok koji je napravljen tik pored Save. Blokovi 70 i 44 su sagrađeni kasnije.

I njegova lokacija je izabrana naučno – kao velika međa, zapadna granica Beograda, poslednji deo na kome se moglo živeti u vreme kada su avioni koji su poletali sa surčinskog aerodroma imali mnogo bučnije motore. Buka koju su proizvodili DC-9 i DC-10, čak je i kompanija „Mekdonald Daglas“ koja ih je pravila u međuvremenu nestala, činila je život ispod putanje na kojoj su hvatali brzinu i visinu nesnosnim. Štaviše, ta buka je uticala i na kvalitet života ljudi u zapadnim delovima Bloka, gde su se mnogi teško navikavali na hronični višak decibela. Beograd je mogao da nastavi da se širi zapadno od Bloka 45 tek kasnije, kada su razvijeni bitno tiši avionski motori.

Komunističke vlasti, ne samo gradske, sa posebnim ponosom i pažnjom su prišle izgradnji Bloka 45, gde je, kao i u ostatku Novog Beograda, jedna od dragocenih vrednosti bila klasna i statusna izmešanost stanovnika ovih novih naselja. Mada, već u osnovnoj školi nam je vremenom postalo jasno da su iz bitno prijatnijih dvospratnica i četvrospratnica, lepših i bližih reci, uglavnom dolazila deca roditelja koji su bili „na položajima“ ili su se bavili prestižnim i bolje plaćenim poslovima.

Lakoća i lepota odrastanja, pa i i življenja, u Bloku 45 u drugoj polovini sedamdesetih i tokom osamdesetih bila je, naučio sam to mnogo kasnije, u velikoj meri vezana za diktaturu i državu-dadilju koju je održavao represivni jednopartijski sistem. Štaviše, ako je suditi po sudbini sličnih „blokova“ u francuskim i ruskim gradovima, mislim da najveća pretnja ideji oko koje su građeni nisu društvene krize i ratovi već lične i političke slobode i kapitalizam.

Naime, ako nisu previše zloćudne, kao burmanska, životi u diktaturama su bezbedni, mirni i bezbrižni. A to je posebno važno u egalitarnim društvima decentriranih, krhkih ljudi sa međuzavisnim sopstvom, kao što su srpsko i sirijsko, gde se pripadnici kolektivističke zajednice, kojima je održavanje društvenih odnosa jako važno, plaše neizvesnosti i drugih pošasti koje prate razvoj vođen opsesijom individualnim slobodama i kapitalističkim preduzetništvom.

U Bloku 45 se koncentrisalo i kristalisalo mnogo toga najboljeg u našem, jedinom samoupravnom socijalističkom društvu. Nivo standarda je sedamdesetih postao dovoljno visok da omogući pojavu bezbrižnih i ušuškanih generacija, što nije bilo vezano samo za bolje stojeće, rastrošne slojeve, iz kojih se na Zapadu u to vreme naveliko regrutovala nova, „dokoličarska klasa“. Životi mnogih mladih ljudi su bili mnogo lepši nego što je obećavao klasni položaj njihovih roditelja, baka i deka.

Nažalost, tako nešto nije moglo da opstane, ali čini mi se da je deo tog duha i atmosfere, koja se devedesetih na neko vreme izgubila, ponovo prisutan. Iako su klasni zidovi danas mnogo viši, a društvena mobilnost na gore bitno teža nego pre pola veka, Blok 45 je uspeo da preživi užase tranzicije i ostao je divno mesto za detinjstvo. Sa manama se suočite kasnije.

Sve većoj izolaciji i manjoj poželjnosti 45. i okolnih blokova su, vremenom, doprinosile posledice nesrećne odluke, donete, ako se ne varam, u vreme gradonačelnika Bogdana Bogdanovića, da Beograd, umesto metroom, ide tramvajem „u 21. vek“. Tada je raspisan samodoprinos, koji je pratila prva marketinška kampanja koju pamtim. Obeležili su je plakati sa sloganima „Moramo, hoćemo, možemo“, „Beograd vraća sve što dobije“ i „Budite bar 1,9 % Beograđanin“, pošto su zaposleni izdvajali 1,9 % ličnog dohotka „za Beograd“, kojima je bio izlepljen svaki ulaz u Bloku.

Pohađali ste OŠ „Branko Radičević”. Po čemu pamtite dane iz školske klupe?

Kao i ceo Blok, sa pažljivo osmišljenim zanatskim centrom, sportskim terenima, galerijom i malim kulturnim centrom, i osnovna škola je zamišljena kao ogledna, najnaprednija, sve sa bazenom po kome je postala poznata. Učionice su bile odlično opremljene, u sećanju mi je ostala hemijska, nalik pravoj laboratoriji, što je tada bila retkost.

Bili smo ponosni što živimo u Bloku i „Branko“ je bio važan deo specifičnog samorazumevanja koje se ubrzo razvilo. Iako mislim da je to mnogim pripadnicima mlađih, postsocijalističkih generacija neshvatljivo, život u Bloku 45 je shvatan kao svojevrsna privilegija, čak i u očima nas koji smo, kao moji roditelji i ja, u njemu živeli kao „podstanari“, u tuđim stanovima. Imali smo osećaj da smo, kao stanovnici Bloka 45, postali deo nečeg izuzetnog, nečega što je, u tom vremenu, bilo posebno vredno.

Moja razredna je bila Ljubinka Vuković, profesorka srpskog, koja je, ako se ne varam, i sama živela u Bloku. Glavni izvor frustracija, i vršnjačkog „bulinga“, bila je činjenica da sam bio „antitalentovan“ za sport, što je delom posledica povrede iz saobraćajne nesreće na pešačkom prelazu ispred SIV-a, gde je kasnije postavljen semafor. Zafrkavali su me da imam „flis papir“ odraz.

U mojoj generaciji, rođenih 1965. godine, u „Branko“ je išla Marija, ćerka Slobodana Miloševića, tada direktora velike banke koji je često putovao na Zapad. Mislim da je Marija prva došla u školu u najpoželjnijim, „Levis 501“ farmerkama i da je prva imala neke od ploča pank bendova koji su važili za jedno od merila „kula“ i „dobrog ukusa“, koji su mnogi želeli da istaknu ili dostignu.

Ja sam se u Blok 45 doselio iz Titovog Užica, ali u „Branku“ nisam osetio posledice stigme na koju su se, već tada, žalili mnogi od onih koji su u Beograd stizali sa juga – i susretali se sa „urbanim“ izrazima svejugoslovenskog shvatanja „što južnije to ružnije / tužnije“. Ne znam, možda sam bio pošteđen stigme zato što sam zadržao „beogradski“ naglasak, koji sam pokupio u novobeogradskom obdaništu, pored „Šest kaplara“, gde majka i ja živeli pre odlaska u Užice.

Za tu stigmu, i prateće zadirkivanje i omalovažavanje, sa kojim su se mnoga deca-došljaci teško nosila u beogradskim školama, najviše su krive serije, koje su se nedeljom uveče, „u osam“, emitovane na Prvom programu Televizije Beograd. U njima su – skoro bez izuzetaka, ako nisu bile „partizanske“, pa tako i u „Pozorištu u kući“ – rođaci iz unutrašnjosti predstavljani kao smešni, primitivni, nesofisticirani, neretko i pritupi, ljudi, „seljaci“ kojima su se „Beograđani“ podsmevali.

I za kraj, šta mislite o projektu „Fortyfivers”?

Iako znam da je ovaj projekat samo tvoja zasluga, da nešto ovoliko retko, korisno i plemenito postoji isključivo zahvaljujući tvojoj posvećenosti, nekako me ne čudi da je baš Blok 45 dobio svoj veliki i divno osmišljen prostor na internetu, kakav nemaju drugi blokovi, a čini mi se ni mnogo stariji delovi grada. Nažalost, i kada naprave ovako nešto, ljudi su skloni da brzo dignu ruke.

Blok 45 je spomenik jednog vremena, živi gradski spomenik kome su ključni, ne samo politički, akteri tog vremena želeli da obezbede posebnost. U Bloku su živeli neki od ključnih aktera novije srpske istorije, ne samo njenih bolnijih i tužnijih stranica, ali meni je posebno važno što si me ovim blogom vratio u jedno srećno doba, kada političke oluje i ratovi nisu bili „u vazduhu“. Odlasci na blog „Fortyfivers” i „Fesjbuk“ stranicu u meni bude nostalgiju i erupcije divnih sećanja. Jedino me nervira što nigde nisam našao tvoje ime, iako iza svega stoji samo jedan čovek – Marko Lilić.

Konačno, drago mi je što sam, zahvaljujući tebi i tvom dragocenom projektu „Fortyfivers”, ponovo ostao malo duže u Bloku i osetio da je veliki deo onoga zbog čega sam ga zavoleo i dalje živ. Događaji ostavljaju ožiljke, nekada ružne i bolne, ali lepo je bilo videti da je Blok 45 ostao onakav kakvim ga pamtim. Iako se vide tragovi vremena i dugačkih godina oskudice i sankcija, lepo stari.