ZAR JE TO SVE?
Priča o Duhu s bas gitarom
Kmezi, Šoravom, Džou i Kizi
Okretnica tramvaja u Bloku 45.
Rominja jesenja kiša, beogradsko sivilo, niski oblaci i ogoljene krošnje stabala.
Silazim iz tramvaja, otvaram kišobran i krećem prema kući. Na ćošku kod Gorice
neko me hvata za levu ruku i pita: Komšija, je l’ stajemo obojica pod kišobran? Podignem pogled: Koja. – Naravno – odgovaram, potpuno zatečen situacijom. Hodamo ćutke prema šetalištu,
hteo bih da ga pitam milion stvari, ali ne uspevam da izustim ni reč. On je
Zeleni Zub, a ja sam klinac iz bloka. Opraštamo se kod moje zgrade (Hvala,
komšija), on nastavlja prema
dvospratnicama, a ja zastajem kod garaže i pogledom pratim siluetu superheroja.
Samo Manitu zna koliko sam puta započeo i potom odložio pisanje ovog
teksta. Zašto? Delimično iz straha da neću uspeti da prizovem nepatvorena
osećanja koja su pratila moja prva slušanja čuvenog albuma omiljenog mi benda,
ali i iz bojazni da će me ta ista osećanja toliko preplaviti da neću biti u
stanju da napišem više od tri rečenice. Preskočiću faktografiju o šestom
studijskom albumu Discipline Kičme, iz jednostavnog razloga što u eri interneta
do tih informacija možete lako doći. U naše doba – koje sada nazivaju
analognim, a koje je „samo“ bilo zagledano u svet oko sebe, a ne u njegov
simulakrum – slična je potraga iziskivala dosta vremena, konsultovanje više
izvora, kretanje po gradu i ono najvrednije: susrete s ljudima. Znam, vremena se
menjaju, ali ne uvek na bolje. No važno je naglasiti jedan podatak: godinu
izlaska albuma, tu kobnu 1991, koja nam je svima, iz poznatih razloga, ostala
utisnuta u srca i pamćenje.
Šta bih želeo da vam ispričam? Puno toga što ima veze s muzikom i odrastanjem
u beogradskom predgrađu u burnom vremenu političkih i životnih preloma. A možda
i da odbranim tezu – naravno, velikim delom subjektivnu, intimno utemeljenu – o
najvećem rock albumu s prostora Jugoslavije. Odbrana kreće od omota albuma na
kojem je crno-bela fotografija savskog keja u Bloku 45 na Novom Beogradu, mesta
u kojem smo odrasli Dušan Kojić-Koja, Aca s fotografije i ja. Aca je sa svojim
bendom Overdose rokao u garaži
nekoliko zgrada od moje, u četvorospratnicama u Nehruovoj ulici, a Koju sam,
doduše dosta retko, viđao u Bloku, obično na povratku iz noćnog života. Garaža
je mitsko mesto rocka, njegova institucija, u garaži su nastali neki od
najvećih bendova u istoriji muzike. Pomislite samo na režeći glas Joe Strummera
koji na prvom albumu Clasha
objavljuje svetu: We are a garage band! We come from Garageland! U
četvorospatnicama Bloka 45 garaže su
velike i potpuno odvojene od stambenog dela zgrade, što omogućava neometano
bavljenje brojnim aktivnostima, od različitih zanata, preko ping-ponga do
sirovog rokanja.
Pripadnost „kraju”, što je beogradski izraz za kvart, neobjašnjivo je
važna za svaku klinku i klinca u „gradu na ušću Save u Dunav”. Mi s ljute
periferije nismo imali baš puno karata u rukavu kojima bismo zaigrali u prilog
našem kraju, osim zelenila, brojnih terena za košarku i mali fudbal, čistog
vazduha, Save, Ade Međice i… Discipline Kičme! Do druge polovine osamdesetih
Blok 45 bio je bukvalno poslednje urbano naselje Beograda. Iza ulice Dr Ivana
Ribara počinjale su nepregledne njive i savski rukavci na koje se išlo na
pecanje i u krađu povrća. Ali upravo iz ogromne želje da ne budemo viđeni kao manje
cool i manje urbani likovi, mi, klinci iz blokova smo muziku, film,
književnosti i modu pratili s puno više žara od vršnjaka iz centra. To je za
nas bio uslov preživljavanja u betonskoj džungli. Od starijih sestara, braće i
njihovih prijatelja, koji su već „izlazili u grad”, kupili smo fore, nove
bendove, stav i modne detalje, i naravno maštali da jednog dana i mi upadnemo
na ‘Demiju ili u KST.
Omot. On je za nas blokovce, pa još ljubitelje skejta, verovatno
najikoničnija fotografija devedesetih. Na levom delu crno-bele fotografije
veliko je stablo topole sa tri zakačena postera Discplin A Kitchme, što na prvi
pogled deluje kao još jedna Kojina doskočica, ali ustvari najavljuje njegovu
skoru emigraciju i novi životni i muzički početak u Londonu. Iz te stare topole
izbio je šaren cvet nacrtan Kojinom rukom, naspram Aci skejteru, koji
predstavlja izdanak novobeogradskog asfalta, izboj novog muzičkog naraštaja.
Aci se lice samo nazire kroz dugačku kosu neurednih dredova, što nije posledica
vetra na keju, već njegove urođene stidljivosti. I tu pada prvo
poistovećivanje: i ja sam se tog proleća 1991, kao četraestogodišnjak, krio od
sveta iza dugačkih šiški. Aca u rukama drži skejt na kojem je pičio po bloku i
drži ga kao štit. Nosi majicu s istim logotipom kao na posterima, uske farmerke
i duboke, izanđale starke. Grafika omota tipična je Kojina polustripovska
igrarija koja krasi sve omote Discipline. Posmatran s vremenske distance od 35
godina nosi jasnu poruku, koju su te 1991. godine iščitavali verovatno samo
Kojini bliski prijatelji: ja odoh, a vama ostavljam dostojno muzičko pokolenje.
Tog proleća 1991. godine svi smo se nadali da će se stvari rešiti
mirnim putem, da ćemo nastaviti da živimo u velikoj zemlji otvorenoj svetu i da
će Zeleni Zub, naš superheroj, još puno leta hodati ulicama Beograda i svirati
po njegovim klubovima. Radio B-92, koji se u našoj kući slušao od jutra do kasno
u noć, naglo je, silom prilika, prerastao u svetionik. Martovske demonstracije
pokazale su nam da se Monstrum ne šali: sestra Ana i ja popili smo prvi
suzavac, a mnogi naši sugrađani i pendrek. Branivoje Milinović pao je kao prva
žrtva Miloševićevog režima. Njegovo ubistvo od strane policije kod mene je
izazvalo ogroman šok. S imenima inače jako loše stojim, ali Branivoja
Milinovića nikada nisam zaboravio. Znam da je voleo Poguese i svaki put kad čujem pesmu Summer In Siam setim se scene iz ulice Kneza Miloša.
Album Nova iznenađenja za nova
pokolenja otvara se polako, instrumentalom Himna, koji kombinuje lenju duvačku sekciju, pod komandom
Zerkmanove trube, s distorziranim Kojinim basom, i kao da nam kaže: Ajmo, deco,
ustajanje, lagano razgibavanje. Ali već kod druge pesme prelazi na ubojito
rokanje. To je, ako me sećanje ne vara, bio i prvi singl s ovog albuma: Buka u modi! A buka je tih meseci i
godina itekako bila u modi. Ja sam običavao da zvučnike starog Philips uređaja
izbacim na sims prozora svoje spavaće sobe koji gledaju na šetalište i sa njih
svojim muzičkim izborom terorišem komšije i šetače. Četiri godine kasnije
sličnu sam scenu video u crno-belom filmu koji je odmah postao kultno ostvarenje
za sve blokovce: u Mržnji Mathieu Kassovitza. Novo poistovećivanje. Taj nam je film
pokazao da je periferija Pariza – iako Francuzi nisu imali ni rat ni sankcije –
ista kao periferija Beograda. Dizelaš – „batica“ u šuškavoj trenerci, sa
zlatnim lancem oko vrata i air max Nike patikama na nogama – postao je globalni
fenomen. Baš kao i blejanje (naziv za gluvarenje u devedesetim), tipično
„ubijanje” vremena u kvartovima sa šturom ili nikakvom kulturno-zabavnom
ponudom, ali od suštinske važnosti za razvijanje mašte i veštine pripovedanja.
U pesmi Buka u modi prvi put
se pojavljuje goč, tradicionalni bubanj narodne i romske muzike, koji će u
četvrtoj numeri Goč, skreč + bubanj
postati protagonista. Između ove dve stvari smestila se jedna od meni najdražih
pesama s ovog albuma: Da li ti znaš za
neki drugi ritam? Zbog te sam pesme, na jesen iste godine, na samom početku
pohađanja Pete beogradske gimazije, završio po kazni na tabli, i to na času
nedavno preminule profesorke latinskog, Mirjane Maskareli. Strahotrepetna
Puella moje je pevanje ove pesme u hodniku, s prijateljem iz razreda Markom
Zorićem, protumačila kao izrugivanje. Popili smo obojica po keca, ali smo
ponosno odbranili boje Bloka 45. Pesma je u gradu tumačena kao Kojino
prozivanje bendova novog talasa, koji su po njegovom mišljenju počeli da prave prilično
dosadnu, jednoličnu i neinventivnu muziku.
Nakon „rugalice” sledi instrumental Goč,
skreč + bubanj na kojem ću se malo duže zadržati. Neki misle da je ovde reč
o Kojinom koketiranju s narodnom muzikom, u stilu Bijelog Dugmeta ili Plavog
orkestra, ali to naravno nema veze s mozgom. Komšija iz Bloka u celoj je svojoj
muzičkoj karijeri znatiželjno kopao po starim singlicama jugoslovenskih hard i
progresive rock bendova, ali i po korenima rocka u SAD-u. Njegovo zanimanje za
tradiconalne instrumente narodne muzike nije bio pokušaj da vulgarno
komercijalizuje svoju i prilagodi je neukusu širokih narodnih masa, što su
Bijelo Dugme i Plavi orkestar smišljeno uradili, i što im je on, zajedno s
Canetom iz Brejkersa, otvoreno zamerao. Goč u pesmama na albumu Nova iznenađenja za nova pokolenja Kojin
je silazak do delte Misisipija, do izvorišta domaćeg bluza. To je logičan potez
muzičara koji neprestano traži nadahnuće, polazeći od korena muzike, kako bi
stvorio ta nova iznenađenja za nova pokolenja. Koja je, kako u svom jezičkom
tako i u svom muzičkom izražavanju, uvek bio lapidaran, sveden na minimum (bas
i bubanj). Kratke, jezgrovite rečenice, kratki, oštri tekstovi koji su se
spontano pretvarali u parole. Tekstovi Discipline Kičme nikada nisu bili stihovi
za pevanje, uvek su bili slogani za uzvikivanje na protestima protiv sistema,
nepravde, roditelja, šunda.
Čovek sa visokom temperaturom govori upravo o takvom jednom buđenju, o
shvatanju obmane i prelivanju srdžbe u nešto konstruktivno: Kada jednom shvatiš, kada jednom shvatiš,
tebi će onda vrlo teško biti, ali ti tada svoju srdžbu nemoj kriti... Budi čovek sa visokom temperaturom.
Jasno je bilo Koji šta se dešava, jasno mu je bilo u kakvom sistemu živi, ali
uprkos tome nikada nije skliznuo u politikanstvo i jeftinu propagandu.
Obe strane albuma otvaraju i zatvaraju instrumentali, ali onaj koji
otvara B stranu najizgrebaniji je deo moje ploče
i za to postoji precizan razlog: pesmu Zemlja
svetlosti (Sunce je na raspustu) koristio sam kao muzičku podlogu za
autorsku emisiju Dobri duh Beograda
na Radio Pingvinu, koju sam dve godine vodio s prijateljem Markom Kmezićem. Reč
je o obradi pesme grupe Pop mašina, koju sam prvi put čuo, naravno, na Radiju
B-92, u nekoj od emisija Srđana Anđelića (aka Mjehur Ubica), čiji sam
voditeljski stil nastojao da oponašam. U Kojinoj verziji ovaj instrumental
opaka je vožnja koja podseća na najbolju mešavinu iz kuhinje Fele Kutija, Sly
And Family Stonea i Jamesa Browna.
Sledi stvar Zar je to sve?
kojom Koja pokazuje kolegama i publici da itekako zna za neki drugi ritam. Kao
i na prethodnim albumima Koja i ovde koristi semplove i skrečovanje, kratke
citate koje slušalac prvo treba da prepozna, a onda uklopi u kontekst i smisao
pesme. Prateće vokale izvode članice novosadskog benda Boye, s kojima je Koja
često sarađivao. Po samom izlasku albuma jedna novinarka je u intervjuu za,
čini mi se, Treći kanal, Koju pitala da li zaista nema misterije u današnjem
rock'n'rollu (aludirajući na treću pesmu na B strani naslova No misteri at ol), na šta joj je on
odgovorio (parafraziram):
– Pa, skoro.
– Znači ne sviđa ti se ama baš ništa na današnjoj svetskoj muzičkoj
sceni? – insistirala je novinarka.
– Ima jedna dobar bend, u Utrehtu, zove se Urban Dance Squad –
odgovorio je Koja i zaključio intervju.
Istoga sam dana otrčao do sestrinog prijatelja Gorana da se raspitam ko
su leteći Holanđani koje Najbolji komšija preporučuje. Prijateljica Maja
presnimila mi je dva do tada objavljena albuma na audio-kasete, a Šoravi mi je
sledeće godine poslao majicu iz Londona, u koji se u međuvremenu, zbog nemilih
događaja, preselio s celom porodicom. Pet godina kasnije, 1996. godine, Urban
Dance Squad održali su dva legendarna koncerta u SKC-u, na samom početku
velikih protesta protiv Monstrumovog režima, na kojima sam s ekipom iz Bloka i
drugarima iz gimnazije tri meseca nosio sad već legendarnu Ferrari zastavu. Energija
beogradske publike toliko ih je oduševila da su snimak s dvaju koncerata
pretvorili u svoj jedini, zvanični živi album – Beograd Live. Tu dvostruku ploču čuvam na posebnom mestu u kući.
Nakon mantrične No misteri at ol
sledi Zlopamtilo (Ja sam znaj!),
pesma koja počinje semplom Santane i čiji smo početak (Evo mene opet, evo mene
opet, bolji nego ikad...) koristili kao zezanje pri pozdravljanju. Prijatelj sa maštom pesma je čiji je
tekst postao neka vrsta mog životnog i stvaralačkog manifesta. Jednom sam
prilikom, uz čašu dobrog vina, pitao dragog prijatelja i filozofa, Maria
Kopića, šta nekog mislioca čini velikim. Dobio sam potpuno neočekivan odgovor:
- Mašta.
Divna reč. Može svašta, nije tašta, sve prašta. Kojina namrštenost i
ozbiljnost uvek su bile štit za dečju zaigranost i maštovitost.
Album zatvara instrumental Manitua
mi III (prva dva istog naslova nalaze se na prethodnom albumu Zeleni Zub na planeti dosade). Pesma ima
atmosferu zalaska, poslednjeg čina, ukus sumraka koji se nedugo zatim nadvio
nad svima nama. Aca, stidljivi dečko s omota albuma nedavno je preminuo.
Nastupi njegovog Overdosea bili su
jedinstvena pojava na ondašnjoj muzičkoj sceni, stroboskopske oluje i sonorični
uragani posle kojih bi vam danima zujalo u ušima. Za mene je Nova
iznenađenja za nova pokolenja poslednji album Discipline Kičme. Sve što se
dogodilo kasnije, u muzičkom smislu, pripadalo je nekom drugom prostoru i nekom
drugom vremenu. I da, to je najveći album takozvanog yu-rocka, jer svojim
zvukom i tekstovima najavljuje kraj jedne epohe, proziva tobožnji zamor i
pomirenost i ostavlja onaj gorak ukus (nestašnih) u ustima... jer naravno da je
moglo drugačije.
Koja se zbog zdravstvenih razloga potpuno povukao iz javnosti. Njegova
prepoznatljiva silueta (razigrani žbun na glavi, sako pun bedževa, uske
farmerke i namerno demode cipele) nama koji smo imali priliku da ga upoznamo i
slušamo, zauvek će ostati u sećanju. Duh sa bas gitarom bio je i ostao
superheroj našeg detinjstva. A superheroji se pojavljuju retko, ali se uvek
pojavljuju u odsudnim trenucima.
Beograd je danas neki drugi grad koji se očajnički bori za preživljavanje svog
urbanog duha, a Kojine pesme ostaju najbolji soundtrack za svaku pobunu, za
svaku odbranu dobrog duha rodnog nam grada.
Zar je to sve?
O, je!
Daj mi još malo energije!
Autor Ivo KP
.jpeg)
