субота, 18. септембар 2021.

Intervju sa Aleksom Amanovićem

Intervju sa Aleksom Amanovićem, fudbalerom koji trenutno nastupa za kazahstanski Tobol i sa ponosom na dresu nosi broj svog bloka - 45.     

Intervju sa Aleksom Amanovićem, fudbalerom koji trenutno nastupa za kazahstanski Tobol i sa ponosom na dresu nosi broj svog bloka - 45. 

Stasao si u omladinskoj školi Partizana. Kakve uspomene te vežu za taj period i koliki uticaj je na tebe imao taj klub da se ostvariš kao profesionalni fudbaler?

Pre svega bih voleo da spomenem svoj prvi klub, mesto gde sam napravio svoje prve fudbalske korake, a to je FK Bezanija, za taj klub me vežu veoma jake emocije i on će uvek imati posebno mesto u mom srcu. Sa 13 godina sam otisao u Partizan, tamo sam nastavio svoj dalji razvoj i proveo narednih 5 godina. Sa sigurnošću mogu da kažem da je moj boravak u omladinskoj školi fudbalskog kluba Partizan imao veliki udeo u tome što sam uspeo da se ostvarim kao profesionalni fudbaler. Pored fudbalske škole, od prvog dana rade na izgradnji pobedničkog mentaliteta, naučio sam da poraz ne postoji kao opcija, da klub mora da se predstavlja u najboljem mogućem svetlu, kako na terenu, tako i van njega. Moram da napomenem da me dosta pomešanih uspomena vežu za taj period, nije uvek bilo lako, ali već je dobro poznato da Partizan ima jednu od najboljih omladinskih škola u celoj Evropi i veoma mi je značilo to celokupno iskustvo.

Profesionalno se baviš fudbalom već 6 godina. Koliko si klubova promenio za taj period?

U profesionalnoj karijeri sam nastupao za 2 kluba. Prvi klub mi je bio FK Javor Matis, u njemu sam proveo tačno 4 godine. Zahvaljujući tom klubu sam uspeo da se afirmišem kao igrač i neizmerno sam im zahvalan što su uvek verovali u mene, posebno predsedniku kluba, Dragomiru Lazoviću. Karijeru sam nastavio u Kazahstanu, trenutno nastupam za FK Tobol iz Kostanaja, sa kojim imam ugovor do kraja 2021.godine. Takođe bih voleo da spomenem vreme provedeno u FK IMT koji je tada nastupao u Srpskoj ligi Beograd. Veliku pomoć pružio mi je čovek koji takođe živi u našem bloku, do nedavno je bio trener FK Čukarički, Dušan Đorđević. Pružio mi je šansu kada mi je bilo najteže i bez njega definitivno ništa od ovoga danas ne bi bilo moguće.

Od prosle godine nastupas za Tobol iz Kostanaija.Da li si uspeo da se naviknes na promenu sredine? 

Jesam, uspeo sam. Bilo mi je potrebno sigurno 3,4 meseca da se naviknem jer je vremenska razlika u odnosu na Srbiju čak 5 sati, a vremenski uslovi se veoma razlikuju. Zime su veoma hladne, temperature se kreću oko -30, dok su leta veoma topla, ali ovo mi je već druga godina ovde, tako da sam se navikao na sve. 

Za koji klub bi voleo da zaigras i da li si imao uzora medju sportistima u mladim danima? 

Voleo bi da zaigram za Aston Vilu, to je prvi klub koji sam zapazio kada sam počeo da se bavim fudbalom. Mnogo mi se sviđa stadion na kome igraju i grad koji je istorijski veoma bogat. Moj uzor je oduvek bio Novak Đokovic, čovek o kome ne treba trošiti mnogo reči, jednostavno najbolji sportista na svetu!

Odrastao si u Bloku 45. Po cemu pamtis detinjstvo, šta te najviše veže za blok i OŠ Branko Radicević?

Kada se setim detinjstva, uglavnom su to veoma lepe uspomene. Bezbrižno odrastanje, ispunjeno srećom, druženje, mnogo fudbala, bilo je važno samo da je tu lopta. Mogu reći da me za Blok 45, kao i za školu Branko Radičević vežu slične uspomene, a to su najvećim delom prijateljstva koja sam stekao, koja traju i dan danas i nadam se da će tako i ostati. 

I za kraj, šta mislis o projektu FORTYFIVERS? 

Mislim da je sjajna ideja i veoma mi je drago što imam priliku da budem deo ovog projekta.


уторак, 03. август 2021.

Završen Beogradski letnji festival u Bloku 45

 

Nakon četiri muzička nastupa, 29. Beogradski letnji festival završen je u Bloku 45 i seli se u druge delove grada.

U periodu od 25. jula do 1. avgusta na festivalskom prostoru u Bloku 45 nastupali su ABBA tribute bend, kragujevački bend Vesele osamdesete, beogradski Bijelo dugme tribute bend i cover bend Dea Dia koji izvodi house, soul, funky i r'n'b hitove, kao i poznate domaće i strane pesme.

Fotografije, snimke i informacije možete pogledati na Fejsbuk ili Instagram stranici Bloka 45, kao i na zvaničnom profilu Belef-a.

субота, 10. јул 2021.

Intervju sa Hope-om

Šta te je podstaklo da kreneš sa crtanjem i koliko godina si već na sceni?

Ako izuzmemo da sam od malih nogu stalno nešto crtao, na crtanje po zidovima me je podstakao školski drugar Noiz, kod koga sam video prve originalne grafiti skice. Do tada sam kapirao da se time bave dosta starije osobe i da je to nedostupna disciplina za nas klince. Pored toga, kapirao sam da je to isključivo reperska priča prema kojoj sam u tom trenutku gajio animozitet, obzirom da je Hip-hop bio nešto što sam prerastao, a da je Hard core žanr muzike koji me definiše i koji je samo čekao da ga otkrijem. Noiz je bio metalac, tako da mi je otvorio potpuno novi vidik na crtanje grafita. Prvi grafit sam uradio sa Nesom u bloku 44, u proleće 1998. godine, ali se iskreno jako dugo nisam osećao kao deo scene. Kada sam počeo da osećam pripadnost, moji idoli su polako prestajali da crtaju, tako da se u tom limbu još uvek vrtim, jer smatram da je scena bez mojih starijih kolega dosta siromašna.


Kako je scena izgledala kada si počinjao, a kakva je danas?

Iz moje perspektive, scena je izgledala tako da sam mislio da u bloku postoji trideset crtača i da su svi oni bliski drugari koji provode dane zajedno, crtajući skice i grafite. Kako sam upoznavao scenu vremenom su nestajali delovi te mistike, ali mi utisak cele scene ni do dan danas nije izbledeo. Prosto, i dalje mislim da su ti počeci bili najbolje doba naše scene. U današnje vreme je sve to dosta drugačije i sve brže menja oblike, ne nužno u pogrešnom smeru. Dosta je tu uticaja sa strane, što mi je malo krivo, ali ne mogu ja da idem okolo i teram ljude da crtaju ono što ja smatram da treba da se crta.

Relativno skoro sam čuo da neki crtači misle da moj stil ne pripada Beogradu, da je previše upeglan za današnji Beograd, itd; ali kako sam odavno prestao da pridajem značaj tuđim mišljenjima, tako me i ta konstatacija nije preterano pogodila. Ja imam jednu viziju scene i grada, neko ima drugu, i to je sve u redu. Igra je otvorena za sve, samo je pitanje ko će izdržati do kraja.

Šta je bilo presudno u formiranju tvog stila?

Osim Noiza, koji je imao ogroman uticaj na moj stil, tu su bili i stilovi starijih crtača, što je evidentno i što nikada nisam krio. Šta više, ponosim se time. Sekundarni uticaj je muzika, uvek bila i biće.

Sa kim najčesće sarađuješ i jesi li ikad bio u nekoj ekipi?

Ljudi sa kojima crtam se menjaju, a u poslednje vreme najčešće crtam sa Cashom i Junkom. Dakle, sa baš bliskim prijateljima. Zato nikada i nisam bio deo ekipe, jer smatram da bi ekipu trebalo da čine najbliži ortaci. Kako se vremenom to nije desilo, rešio sam da se nikada neće ni desiti. A i sada je egzotika ako nisi deo neke ekipe, jer gotovo svi imaju ekipu.



Da li je grafitima mesto isključivo na ulici?

Ne znam šta da odgovorim, iskreno. Možda jeste, možda i nije. Meni su grafiti mlaki kada nisu na fasadi, mada u nekim slučajevima to dobro izgleda.

Ako pričamo o tradicionalnim grafitima, grafiti na platnima u stanovima su mi potpuni promašaj, na primer. Negde sam čak video i keramičke pločice za kupatilo sa printom grafita i to katastrofalno izgleda. 

Čak i grafiti na zidovima spavaćih soba su nešto što mi je estetski diskutabilno. Sa druge strane, neke varijacije sa prizvucima grafita mogu da izgledaju jako dobro.

Zid/voz, legal/ilegal i zašto?



Sve! Ja se nikada nisam ograničavao površinom i načinom na koji se nešto crta. Nekada mi se samo kulira i priča sa drugarima, nekada određeno mesto zahteva više opreza, pa i to nosi svoju posebnu atmosferu i tako dalje.

Meni su lično nejasni crtači koji se opredeljuju samo za jednu vrstu crtanja, pa se dele među sobom. Na primer, određeni crtači vozova se drže jedni drugih i sa nipodaštavanjem gledaju na ostali deo scene.

Teško puštaju nove ljude u tu priču sa vozovima, iako je neko odgulio svoj staž na ulici. I to nije nikakva tajna, ta netrpeljivost je prilično evidentna.

Da li je Blok 45 sačuvao status „meke” beogradskih grafita?

Nisam siguran, rekao bih ne, ali i dalje ne odustajem od činjenice da su tu godinama mogli da se vide najbolji grafiti u gradu. Sve je to vremenom splasnulo, blok više ne izbacuje količine crtača kao nekada, mada su zidovi i dalje kvalitetni, samo što nema puno novih stvari. U osnovnoj školi je bila situacija da i ako nisi crtač, moraš da imaš neki tag, pa se to zapatilo kod nekih i nastavili su dalje da se razvijaju u tom smeru. Ali verujem da će se i sadašnje stanje u jednom trenutku promeniti.

Kako je izgledalo tvoje odrastanje u Bloku 44/45?

Prilično slično kao i svima u bloku. Ogromne porcije dana i noći provedene napolju sa društvom. Jedina razlike je što je nas nekoliko imalo te sprejeve, pa smo imali dodatnu aktivnost, mada je osnova bila to druženje na otvorenom. Često mi na pamet padne situacija kada ni na žestokom minusu nismo odustajali od bleje napolju, pa se pivo postepeno ledilo. To je bila posvećenost! 




Po čemu se Blok 45 razlikuje od drugih naselja?

Možda zvuči izlizano i stalno se provlači po intervjuima, ali definitivno je odgovor - ljudi. Nisam siguran šta je to tačno drugačije, ali nešto jeste. Nađe se po neki baksuz, tu i tamo, ali generalno je blok godinama okupljao posebnu sortu individua. Čvrsto verujem da na to utiče arhitektura i položaj bloka u gradu. Na žalost, taj kontekst se menja daljom izgradnjom oko bloka i siguran sam da će se populacija i unikatnost bloka menjati.

Hvala ti na izdvojenom vremenu, a za kraj, šta misliš o FORTYFIVERS projektu?

Mislim da je projekat sjajan, kao i svaki projekat gde se gura taj blokovski diverzitet. Ovaj projekat mora da postoji večno! Hvala na poklonjenom prostoru, nadam se da će blokašima (a i šire) ove priče biti zanimljive.