Blok 45 nije samo betonski kompleks
zgrada na Novom Beogradu; on je poseban svet za sve nas koji smo u njemu
odrasli. Bio je i ostao mnogo više od prostornog rasporeda zgrada, igrališta i
parkova – bio je scena na kojoj su se odvijale naše avanture, dečja maštanja i
prve životne lekcije.
Moji prvi koraci na betonskim
stazama Bloka 45 obeleženi su mirisom lipe koja cveta leti i zvukom fudbalske
lopte. Sve je imalo svoj red i poredak – svaka klupa bila je okupljalište za
neku ekipu, svaka zgrada imala je svoju decu koja su je „čuvala“, a svaki ulaz
imao je svoje priče.
Nismo imali mnogo – par igrališta sa
klackalicama i ljuljaškama, poneki improvizovani gol od cigli ili kamenja, ali
smo imali maštu. Cela savska obala bila je naše igralište. Gradili smo kule od
peska kod reke, pecali na improvizovane štapove i takmičili se ko može najdalje
da dobaci kamenčić preko vode. Savska šuma bila je naša džungla, mesto gde smo
se igrali „lovaca“ i „pustolova“.
Sećam se toplih letnjih večeri, kada
bi se cela ekipa okupljala ispred zgrade. Klupice su bile centar sveta – tu su
se pravili planovi za letnje dane i delile životne mudrosti. Oni stariji bi puštali muziku sa
kasetofona, dok smo mi klinci maštali o tome kako ćemo jednog dana biti na
njihovom mestu.
Zime su imale posebnu magiju. Kada
bi pao sneg, betonski blok bi postajao bajka. Pravili smo staze za sankanje niz
brdašce u centru i ona uz Savu, a lopatanje snega oko ulaza postajalo je
zajednički posao – deca bi uzimala male lopatice i pomagali odraslima. Sećam se
mirisa kuvanog vina i čaja koji su stizali sa prozora dok su komšije
razmenjivale smeh i priče.
Prva simpatija mi je živela u zgradi
preko puta. Svako veče sam smišljao izgovor da siđem dole i da je sretnem.
Klupica kod trećeg ulaza postala je naše tajno mesto, gde smo delili bombone i
snebivali se od pogleda drugih klinaca. Blok je bio poput velikog sela – sve se
znalo i ništa nije moglo da prođe nezapaženo.
Kako su godine prolazile, Blok 45 se
menjao, ali je zadržao dušu. Neke prodavnice su zatvorene, neka igrališta
modernizovana, ali osećaj zajedništva nikada nije nestao. Danas, kad prošetam
starim stazama, vidim nove generacije kako igraju istu igru na istim mestima i
osećam blagi nalet nostalgije.
Blok 45 nije savršen, ali za mene će
uvek biti dom. Njegova betonska hladnoća uvek je skrivala toplinu zajednice,
njegov jednostavan raspored uvek je otvarao prostor za velike priče. Ovde sam
naučio da delim, da se smejem, da maštam i da nikada ne zaboravim korene.
Blok 45 nije samo mesto – to je
osećaj pripadnosti koji zauvek nosiš sa sobom.
