.jpg)
Intervju sa Nenadom Gladićem poznatijim kao Lepi Brka, gastronomom i televizijskim voditeljom, koji je široj javnosti poznat kao kuvar i voditelj u emisijama Gastronomad i Domaćinske priče. Jedan je od najpoznatijih srpskih gastronoma, upoznao je veliki broj nacionalnih kuhinja, a ljubav prema Bloku 45 u kojem je živeo gotovo 50 godina, nije krio.
To pitanje mi često postavljaju. Ako se dobro sećam, mislim da je u pitanju bio puding iz kesice. Nije baš konkretno jelo, ali sa druge strane za mene je to bila prava avantura ponajviše zbog toga što sam to krišom uradio dok sam bio sam kod kuće nakon povratka iz škole. Više se ne sećam zašto sam to krišom radio, ali pretpostavljam da se roditeljima nije dopadala ideja da sam petljam oko plinskog šporeta.
Kako biste opisali svoj gastronomski pravac?
Nisam siguran da imam neki konkretan pravac. Zapravo prilično sam dezorijentisan. Zbog prirode posla kojim sam se bavio 12 godina (voditelj kulinarskih TV emisija) pravac je u mnogo navrata menjan u zavisnosti od putovanja sa kojih sam se vratio. Uvek je bilo novih recepata i samim tim novih uvida i ideja koje je trebalo ispitati i vrlo često prilagoditi našim uslovima i gastronomskim navikama.
Ono što me trenutno zaista zanima jeste priprema hrane od pravih namirnica sa što manje intervencije. To bi se možda olako moglo podvesti kao povratak korenima, ali ne nekim strogo lokalnim korenima. Svetska kulinarska baština ima toliko toga da nam ponudi da mi je teško da odolim da ne isprobam i preradim neki recimo stari francuski ili italjanski recept, tako da u našim uslovima ima više smisla. Ne vidim ništa loše u tome ako na temeljima svoje pa i drugih kultura pravimo nešto novo.
Da li sledite svetske trendove u kuvanju?
Ne baš. Dok sam bio mlađi zanimalo me je sve i svašta. Internet je za mene u jednom momentu (nakon godina oduševljenja) postao zla kob kreativnosti. Previše buke kao na nekom vašaru, ali kad se vratim u realni svet ne budem ništa pametniji. Informacije koje tražim u medijima (na internetu) skoro da više nemaju nikakve veze sa kuvanjem.
Sve je postalo veliki biznis pa i kuvanje, pa trendove neretko diktiraju velike firme sa golemim budžetima za marketing. Tako da sve mora da bude otprilike ovako : „Ručak gotov za 10 min. Vaši ukućani će ostati bez teksta.” Sa druge strane postoji i trendovi mistifikacije i romantizacije kuvanja. Naravno da postoje kuvari i poslastičari koji su svoje veštine podigli na nivo ozbiljne umetnosti ili nauke i treba im odati priznanje na tome, ali ja lično nemam ambicije koje idu u tom smeru.
Šta vas drži motivisanim da i dalje kuvate i da li i dalje žudite za novim kulinarskim iskustvima?
Ja jednostavno volim da kuvam. Doživljavam to kao igru i to igru koja nema početak i kraj. Uzmite na primer pravljenje hleba. Hleb se suštinski pravi od brašna, vode, kvasca, i soli. E sad, promenite li vreme „dizanja” testa dobićete drugačiji hleb. Dodate u recept malo mleka, opet drugačiji. Promenite oblik testa i temperaturu pečenja, rezultat neće biti isti.
Nakon toga možete da počnete da se igrate sa različitim vrstama brašna i tako od jednog naizgled jednostavnog peciva koje je u ljudskoj ishrani prisutno hiljadama godina dobijate zanimaciju kojoj nema kraja. Sve to naravno pod uslovom da vas to zanima. Meni je to dovoljan motiv.
Upoznali ste mnoge nacionalne kuhinje širom sveta, koja vam je omiljena ?
Previše sam putovao i mnogo toga probao da bih mogao da uperim prstom u neku konkretnu nacionalnu kuhinju. Sa druge strane ono što se vrlo često pominje kao mediteranska kuhinja ili kulinarska tradicija je nešto što bi mogao da nazovem moja kulinarska zona komfora. Realno i našu nacionalnu kuhinju nije baš tako lako definisati, ali sasvim sigurno jednim svojim delom ulazi u tu širu mediteransku priču.
Prepoznatljivi ste i po kulinarskim emisijama Gastronomad i Domaćinske priče čiji ste autor. Kako je došlo do toga da uplovite u televizijske vode i postanete i voditelj?
Dosta slučajno (ili nije). Svojevremeno sam držao kafić u Bloku 21 i igrom slučaja je tu počeo da dolazi moj budući producent. Posle nekog vremena ponudio mi je da uradimo pilot emisiju i tako je to krenulo. U prvo vreme sa neverovatnom tremom, ali uz pomoć ekipe sa kojom sam radio sve je posle bilo lakše.
Šta za vas predstavlja Blok 45 i šta vas najviše veže za njega ?
Ove godine bi bilo tačno 50 godina života u Bloku. U Blok smo se doselili kad sam imao nepune 3 godine, tako da bi bilo teško ukratko odgovoriti na pitanje šta je za mene Blok 45.
Dok sam bio dete bio je jedno neverovatno igralište sa dovoljno prostora za akcije koje samo dečački um može da smisli. Pritom iz perspektive odraslog čoveka danas mi se diže kosa na glavi od većine tih ideja. U to vreme okolni blokovi nisu postojali pa je to bio dodatni izazov za osvajanje novih teritorija. Blok su dugo nazivali „krajem sveta” što je u mojim očima, a i u očima nas dece bila u stvari dobra stvar. Recite mi koji deo grada ima praktično „privatno ostrvo” na koje možete da odete, a da vas niko od roditelja ne vidi kad pobegnete sa časova. Mi smo imali Adu Međicu. Kao tinejdžeru i kasnije u dvadesetim godinama Blok mi postaje tesan i naravno da sam krenuo u pohod preko Save ili u „grad” kako i sada ljudi često govore.
Kada je bilo vreme da se skućim opet sam se vratio u Blok jer i dalje mislim da je za porodični život I odgajanje dece Blok odlično okruženje. Od prošle godine ne živim više u Beogradu jer smo Blok zamenili obroncima planine Maljen, ali volim ponekad da se vratim u Blok jer ipak, pola veka je puno vremena.
Pohadali ste OŠ „Branko Radičević”. Po čemu pamtite dane iz školske klupe ?
U to vreme sam živeo doslovce prekoputa škole i trebalo mi je 2 minuta da stignem od škole do kuće. Tada mi se to činilo kao nepravda jer je većina društva iz razreda imala i to vreme zajedničkog dolaska i odlaska u školu jer su živeli dalje od škole. Na tome sam im zavideo, ali, naravno bilo je to odlično vreme. Bezbrižno detinjstvo i škola je bila sastavni deo toga.
Škola kao škola mi nije bila previše zanimljiva, ali niko te nije pitao za mišljenje tako da sam se trudio da budem što sam mogao da budem bolji jer su postojale posledice lošeg uspeha i ponašanja u školi.
I za kraj, šta mislite o projektu „Fortyfivers” ?
Nadam se da je jasno da sam veliki lokal patriota kada je Blok u pitanju i dopada mi se da se neko potrudio da beleži istoriju Bloka. Autsajderi su dugo Blok kao i ceo Novi Beograd nazivali „velikom spavaonicom”. Ok donekle su možda bili u pravu, ali su smetnuli sa uma da su se tu često sanjali i ostvarivali veliki snovi. Hvala što nas na to podsećate, a onima koji nisu imali sreću da to osete malo zagolicate maštu.
