Intervju sa fudbalerom i reprezentativcem Jovanom Nišićem, koji je stasao u Partizanu, odrastao u Bloku 45, a trenutno nastupa za francuski klub „Po”.
Kako su izgledali tvoji fudbalski počeci, a kada si i gde započeo profesionalnu karijeru ?
Svoju fudbalsku karijeru započeo sam u FK Radnički Novi Beograd sa 6 godina. Proveo sam tamo godinu dana, nakon čega sam prešao u Školu fudbala premijer. To je bila odlična odluka, zato što je Premijer bio jedna od najboljih škola fudbala u Beogradu u tom momentu.
Kakve te uspomene vežu za period igranja u Partizanu i koliko je klub imao uticaj na tvoj razvitak ?
Što se tiče Partizana, to je klub u kome sam odrastao i kao igrač i kao čovek. Bio sam 10 godina u Partizanu, prošao sve selekcije, bio u više navrata na pripremama i pred vratima prvog tima, ali jednostavno u nekim momentima nisam dobio priliku, u nekim možda i jesam i ja nisam bio spreman, tako da nikada nisam debitovao za Partizan.
Ne bih voleo da izostavim dve i po godine koje sam proveo u Teleoptiku, sa kojim sam igrao 3. i 2. ligu, bio kapiten ekipe i taj period je možda najlepši u mojoj karijeri, što se tiče timskog duha i druženja u ekipi.
Od 2021. godine nastupaš za francuski klub „Po”. Koliko se fudbal u Francuskoj razlikuje od fudbala u Srbiji i da li si uspeo da se uklopiš u tim?
Fudbal u Francuskoj se dosta razlikuje od našeg, a sve to iako su mi ljudi pričali, nisam mogao da pojmim i shvatim dok nisam osetio na svojoj koži. Generalno najveća razlika je u intezitetu igre, zahtevi u fizičkom smislu su mnogo veći, jednostavno sve ekipe imaju fizički dominantne igrače i samim tim i stil igre ide u tom smeru.
Takođe, velika razlika je u infrastrukturi. Gotovo svaka ekipa igra na stadionu od 10+ hiljada mesta, tereni su besprekorni, na većinu utakmica se putuje avionom, tako da su cela dimenzija i doživljaj igranja dosta drugačiji.
Generalno mislim da se se odlično uklopio u svojih prvih 6 meseci, kako igrački tako i socijalno u okruženje. Čak je početkom drugo polusezone sve krenulo idealno sa 2 gola u prva 2 meseca, ali onda je usledila povreda kolena, koja je zahtevala operaciju i dug oporavak. Gledam na to iskustvo pozitivno, sada sam jači nego što sam bio pre povrede i fizički i psihički i spreman da ponovo igram i doprinosim ekipi.
Nastupao si za mlađe kategorije reprezentacije Srbije, a 2021. zaigrao za prvi tim. Šta za tebe predstavlja reprezentacija ?
Igranje za reprezentaciju je nešto najlepše što sam do sada doživeo u karijeri i ujedno i najveći cilj koji imam pred sobom. Jako sam ponosam zbog toga što sam imao priliku da igram za nacionalni tim preko 60 puta u mlađim kategorijama i cilj mi je da u budućnosti postanem „A” reprezentativac.
Da li imaš uzore među sportistima i za koji klub bi voleo da zaigraš ?
Imam uzora, a to je Novak Đoković, mislim da objašnjenje nije preko potrebno :) Što se tiče tima u kojem bih voleo da zaigram, nemam neki određeni, voleo bih da igram u nekoj ekipi koja je na nivou Lige šampiona.
Šta za tebe predstavlja Blok 45 i kako je teklo tvoje odrastanje u njemu ?
Dom i mesto kome ću se uvek vraćati. Zaista mislim da je odrastanje u Bloku nešto specifično i što gradi karakter i identitet osobe. Jako sam ponosan što sam iz Bloka i uvek ću gde god i kad god budem mogao to potencirati. Takođe, moje najbliže prijatelje sam upoznao u osnovnoj školi, tu smo zajedno odrasli i ta iskustva i sećanja ne bih menjao ni za šta.
I za kraj, šta misliš o projektu FORTYFIVERS ?
Predivan projekat, svaka čast i hvala na njemu. Pogotovu ovako iz inostranstva je lepo videti vesti i neke lepe slike Bloka.
