Nekada davno, u vremenima kada je pripadnost kraju bila veća od samog tvog postojanja, slušao sam priče i pesme koje su nadživele svoje izvođače. Ako me sećanje dobro služi, slušao sam kako je blok nekome sveto mesto. Ne znam, ubeđen sam da može komotno da se svrsta u neko svetilište. Bilo koji blok. U svakom bloku sam nailazio na svetilišta. Nekada sam ih posmatrao na terenima ili u obližnjoj prodavnici koja postoji tu od začetka vremena, a nekada sam ih video u grafitima koji komotno mogu da završe u nekom muzeju. Svetilišta ionako vezuju ta stvaranja. Zato je nekima blok mesto hodočašća.
Ionako, gledajući sa današnje distance, prosečan čovek sa Zapada shvatio je da u našem lavirintu od blokova postoji nešto što je vredno divljenja i pažnje. Naročito ako uzmem u obzir činjenicu da je 45. blok epicentar grafita, murala i raznih poruka. Mogao bih da živim tamo godinama. Iz dva razloga. Prvi je možda i ne tako očigledan, jer ako neko vreme provedeš u bloku, shvatiš da se kod šetališta osećaš kao da se nalaziš u nekom drugom gradu. Drugi je možda i konkretniji. Ne mogu da uslikam svaki grafit koji se nalazi tamo. Ne mogu sve i da ih pronađem.Znam samo da je magija bloka 45 u tome što je bio dom mnogima i da je baš u njemu nastala prva grafiti ekipa u Beogradu. Valjda. Istorijski podaci mi nisu toliko bitno. Bitno je ono što se vidi u bloku i osećaj te vozi sve vreme dok tuda šetaš.
Znam da je nemoguće uslikati i obići sve što poseduje naselje Sunca. Znam da je teško i ne vratiti se u 45. blok koji je mnogo puta spominjan u rep pesmama. Neko se vraća baš zbog pesama, a neko zbog reke i splavova koji nude ono čega nema na drugim mestima. Na jednom splavu osećaš se kao da si se vratio četrdeset godina unazad, a na drugom osećaš da ti tu nije mesto. Niko ti nije dao do znanja da si nepoželjan tu, na tom splavu koji ti nude sve što nisi ti. A možda i jesi.
Spomenuvši čoveka sa Zapada i njegovu fascinaciju blokovima i sivim zgrada, shvatio sam da iz bloka 45 ne moraš da izlaziš. Ne zato što se bojiš tuđinaca ili nepoznate teritorije, već zato što nema potrebe da istražuješ bilo šta van bloka. Sve ti je poznato, već tu.
Tu je i škola Branko Radičević. Možda nekom kosmičkom pravdom zaslužuje da postoji u bloku koji je bliži Fruškoj gori, koju bi mogao i videti, ako bi imao sreću da se popneš na neku zgradu. Tu je starost koja čeka nešto i igra šah, dok se, s vremena na vreme, pojavljuju novi klinci na terenu. U bloku se razmišlja o životu, smrti i umetnosti, koja je suština ovog bloka. Možda drugi blokovi imaju zanimljivije priče od 45-og, ali ja ne znam ni za jedan blok koji mi izaziva takav osećaj da istog momenta mogu da tvrdim da nikada nisam ni odlazio. A nisam živeo tu. Ne verujem nikada da ću i živeti tu. Volim da mu se vratim i ne volim da mu otkrivam mane. Neka mi pokazuje život na zidu ili život na reci.
Autor teksta i fotografija : tresturizam
