четвртак, 21. новембар 2024.

Blokovski komarac (unutrašnji neprijatelj broj 1)

Stariji su zaboravili, žitelji srednjih godina se još bledo sećaju, a mladi i oni koji su se kasnije doselili iz ovih tekstova shvatiće da starosedocima Blok 45 „život znači”.

Spoljašni neprijatelji Bloka 45 su malobrojni i nemoćni da učine bilo šta ozbiljnije što bi moglo da naudi imenu i ugledu ovog najpoznatijeg beogradskog naselja. Spoljašni neprijatelj je nemotivisan da napadne i pokuša da osvoji blokovsku tvrđavu, čvršću nego ikad, jer zna da bi pretrpeo ogromne žrtve na koje nije spreman. Njih se niko u našem lepom bloku ne plaši. Ono čega se treba plašiti jeste unutrašnji neprijatelj. Lista unutrašnjih neprijatelja je toliko dugačka da je ne vredi čitati; unutrašnje neprijatelje treba eliminisati odmah, u potpunosti i bez oklevanja. Niko ne sme da okleva kada je u pitanju unutrašnji neprijatelj. Na listi unutrašnjih blokovskih neprijatelja najopasniji je onaj koji je naizgled najbezazleniji. Najopasniji je onaj na koga ne obraćamo pažnju, a koji potiče iz naših redova. Opasan je jer zna gde su nam slabe tačke i tu hoće da udari, u najtažem trenutku za blok. Svi mi znamo ko je blokovski neprijatelj broj jedan - BLOKOVSKI KOMARAC!

Borba protiv ovog unutrašnjeg zla traje decenijama i još uvek je u toku. U borbi sa različitim vrstama komančerosa nisu birana sredstva: borba se odvija na vodi, na zemlji i iz vazduha. Protiv retke i neistrebljene vrste KOMARCUS BLOKUS ispitivana su najnovija tehnička i hemijska sredstva kako domaće industrije, tako i namenske industrije prijateljskih zemalja. Na početku višedecenijskog rata na peskovitoj obali reke Save, strategija ondašnjeg rukovodstva je bila da se svim sredstvima, bez odstupanja, hrabri blokovski živalj, goloruk ali sa verom u konačnu pobedu, bori protiv komaraca zelenim mrežama na svakom prostoru, na svakoj terasi, na svakom otvoru. Spremali smo zelene mreže, gusto sito na prozorskim oknima, sa pesmom i verom da nijedan komarac neće ući u naše skromne, ali slobodne stanove. Nismo imali vazduha, unutrašnja temperatura je rasla silovito, ali mreže sa prozora nismo skidali. Znojili su se ukućani, domaćinima u belim atlet majicama bez rukava je bilo najteže, ali nisu odustajali. 

Rukovodstvo bloka je smatralo da ćemo se sitnim zelenim mrežama izboriti protiv najvećeg blokovskog neprijatelja - BLOKUS KOMARCUSA. Nije mogao unutra ni jedan, a oni koji su se neplanirano zatekli u našim skromnim ali lepo uređenim stanovima, sistematski su bili likvidirani od strane ženskog dela našeg naroda. Hrabre žene sa podočnjacima u brushalterima na 38 stepeni celzijusa u tri sata ujutru sa svojim Sloboda Čačak usisivačkima od 1000 vati čistile su poslednje ostatke unutrašnjeg neprijatelja po ćoškovima iznad regala. Kao i obično, naša deca su hrabro i dostojanstveno pratila šta se događa, navijajući i bodreći svoje roditelje. Mreže su činile svoje, ali vremenom je unutrašnji neprijatelj broj jedan tkzv. blokovski komarac iz redova tzv. insekata, zahvaljujući bezrezervnoj podršci spoljašnjih službi uspeo da se prilagodi i sa lakoćom prođe kroz okna naših brižljivo pripremljenih mrežnih sistema. Takvo dejstvo neprijatelja imalo je neverovatan uticaj na porodične odnose u letnjim mesecima. 

Domaćice su i dalje imale velike podočnjake, pušile su sve više, a u sred noći su palile svetlo u spavaćoj sobi i govorile naglas : Kako samo mene jedu dragi gospode, a ove muške smrdljive životinje ni da pipnu? Gledaj ga, gledaj ga, pun je krvi, majku mu njegovu, ma sad ću ja da ti pokažem... Usisivači Sloboda Čačak od hiljadu vati su napravili pomak u borbi protiv unutrašnjeg neprijatelja broj 1. Od pasivne mrežne odbrane prešlo se na vakum odbranu. Odbrana je prerasla u napad, jer svi mi znamo da je napad najbolja odbrana. Živeli smo kao da će 100 godina biti mir, a pripremali smo se kao da će sutra biti rat protiv imperije komaraca.

Blokovski štabovi po ćoškovima, na klupicama, u mesnoj zajednici, u pošti, na svojim svakodnevnim analizama utvrdili su jedno - vreme pasivne mrežne odbrane je prošlo! U pravu su žene! Ne sme se čekati da neprijatelj prvi krene, već ga treba napasti kada se najmanje nada. Napasti ga u sumrak, dok još spava đubre pokvareno, negde na pafonu, pored troseda ili na čistom vešu... ali kako ga napasti - to je bila strategija. Najpre je potrebno u određenom trenutku zatvoriti sve prozore i vrata u stanu. Pogasiti svetla. Spustiti roletne, ali ne u potpunosti. Treba mu ostaviti lažnu nadu da ima kuda da pobegne. I onda, visoko, više, podići plastične cevi belih usisavača iz Elektrotehne, odvrnuti ih do daske, upaliti svetla i grunuti svom silom. Usisavati ih do iznemoglosti, ne posustajati dokle god i poslednji mrda. Kada je i poslednji unutrašnji neprijatelj na sigurnom, u kesi Sloboda Čačak iznutra, može se za trenutak predahnuti, ali nikako u ovom trenutku otvoriti prozor ili upaliti televizor. Oni idu na televizor i sa televizora jer im svetlost ekrana prija. Najbolje je televizor prekriti belim platnom, a prozore držati zatvorene do daljnjeg. 

U borbi pored vakum sredstava domaće proizvodnje, treba koristiti i hemijska sredstva protiv komaraca. Ona obično potiču iz prijateljskih zemalja koje razumeju našu blokovsku potrebu da se borimo i izborimo sa unutrašnjim neprijateljem. Ova hemijska sredstva se uključuju u struju i na tajn način eliminišu komarce ili ih umrtvljuju do te mere, da se laganim radom plastičke usisivačke cevke, unutrašnji neprijatelj sam grupiše u unutrašnjost mračne papirnate kese. Kada jednom uđe u papirnatu kesu domaće proizvodnje, odatle mu više nema izlaska osim u kontejner sa ostalim đubretom. Interesantno je da se dugogodišnjem analizom borbe protiv komaraca u Bloku 45 utvrdilo da oni starosedeoce (one sa preko 15 godina života na ovom prostoru) ne diraju. Ne usuđuju se da napadnu na starosedeoce ili je to zato što starosedeoci gledaju svoja posla, a ne obraćaju pažnju na komarce koju su ovih dana kao rode. U svakom slučaju postoje ljudi kojih se ova intezivna borba ni malo ne tiče.

Vrsta KOMARCUS BLOKUS je retko otporna vrsta nepoznatog porekla, neodređenog broja, nepredvidljivog ponašanja. Opasna je po okolinu jer prolazi kroz zaštitne mrežne sisteme, odoleva vakum napadima i ne reaguje na hemijska sredstva iz prijateljskih zemalja. Ova vrsta se razmnožava intezivno, a i napadi iz vazduha imaju ograničeno dejstvo. Reč je o neumoljivoj vrsti koja ne preza od napada i napada žene i decu na bilo kom mestu. Jedino prave blokovske starosedeoce, pecaroše i splavarske vukove zaobilaze. Pre neki dan u štampi je objavljeno saopštenje da je najavljeno zaprašivanje komaraca odloženo zbog nepovoljnih vremenskih uslova. Zbog vetra i kiše, zaprašivanje iz vazduha je nemoguće, jer se sredstva za suzbijanje komaraca rasprše u vazduhu, izjavio je izvor blizak Glavnom štabu za borbu protiv komaraca, koji je želeo da ostane anoniman. Da li je to pravi razlog, ostaje da se utvrdi. Nekoliko dana posle, počelo je zaprašivanje komaraca iz vazduha.

Blokovski komarci iako ljuti unutrašnji neprijatelji, deo su našeg blokovskog života. Kad nam ne bi zagorčavali život danas, ne bi znali kako će nam biti lepo kada ih jednog dana potamanimo do poslednjeg. Znam ljude koji su se odselili iz Bloka 45 zbog komaraca. Ustvari, komarci su jeli njihove žene, a oni su se sa decom smejali iza njenih leđa. Žena je ujutru išla na posao neispavana sa velikim plikovima i kesastim podočnjacima. Nije joj bilo do šale kada su je pitali : Da ne živite možda u Bloku 45? Poželela je da ode negde u centar, gde nema komaraca. Najlakše je otići iz bloka. Ali onaj ko jednom ode, nikada se ne vrati. Onaj ko jednom popusti pred unutrašnjim neprijateljem nikada nema potpunu kontrolu svog malog, ali lepo uređenog stana. Zato uvek držite jedno oko otvoreno dok spavate. On čeka da sklopite oba i da postenete njegov plen.

Ne spavajte jer ni Komančeros Blokus ne spava! 

Članak prepisan iz revije Sava 45, objavljene 2000. godine. Autor je Milan Todorović

недеља, 10. новембар 2024.

Umetnost u Bloku 45 : Izložba „Prostor” (1975)

 


Izložba  Prostor” bila je umetnička izložba koju je realizovana u periodu od 4. do 30. septembra 1975. godine od strane Udruženja likovnih umetnika Srbije. Skulpture su se izlagale u Bloku 45, Parku Prijateljstva, na Tašmajdanu i u Šumicama. 

Prva faza izložbe održavana je u galeriji ULUS-a u ulici Vuka Karadžića 10, od 11. do 18. jula 1975. godine. Žiri prve faze činili su vajari Ana Bešlić, Stevan Bodnarov, Venija Vučinić i Slavoljub Stanković. 

Izlagali su umetnici Gradimir Aleksić, Milan Besarabić, Milun Vidić, Ana Viđen, Ratko Vulanović, Milija Glišić, Svetislav Zdravković, Vladimir Komad, Ante Marinković, Dubravko Milanović, Goran Perović, Mice Popčev, Slavoljub Radojčić, Dušan Rusalić, Mira Sandić, Mihajlo Stanić, Milorad Stupovski, Miloslav Sunajac, Marina Tadić, Đorđije Crnčević, Milan Četnik i Jelisaveta Šober Popović. 

Druga faza izložbe trajala je od 4. do 30. septembra 1975. godine, a žiri su činili ing. arh. Bratislav Stojanović predsednik žirija, vajari Ana Bešlić, Kosta Bogdanović, Stevan Bodnarov, Venija Vučinić, Slavoljub Stanković i dr. Stanislav Žiković, istoričar umetnosti i likovni kritičar. 

Tokom druge faze izložbe izlagali su Milun Vidić, Ana Viđen, Ratko Vulanović, Milija Glišić, Vladimir Komad, Ante Marinković, Slavoljub Radojčić, Mira Sandić, Milosav Sunajac, Đorđije Crnčević, Milan Četnik i Jelisaveta Šober Popović.  Tokom treće faze izložbe, sastav žirije bio je isti kao za drugu fazu. 

Dve ravnopravne nagrade za izvođenje skulptura u konačnom materijalu dodeljene su jednoglasno Miliji Glišiću za skulpturu Grozdasta forma i Milosav Sunajcu za skulpturu Ptica koja i danas postoji u centru Bloka 45. 

U okviru članka predstavljene su skulpture koje su bile u Bloku 45, ostale možete videti na linku ovde.


Autor Ratko Vulanović, Skulptura 2

Autor Vladimir Komad

Skulptura Ptica, autor Milosav Sunajac

Rastok, autor Ana Viđen

Kamena počivala, autor Milun Vidić

четвртак, 31. октобар 2024.

Intervju sa pevačicom Jellenom


Intervju za Fortyfivers sa Jelenom Lalović (devojačko Risitć-Štefanec), poznatijom kao Jellena, pop pevačicom Koktel benda, a kasnije solo izvođačem. Jellena iza sebe, do danas ima četiri studijska albuma, maxi singl i The best of kompilaciju pesama, kao i mnogobrojne singlove koji su bili na vrhovima top lista. 

Kada ste prvi put shvatili da želite da se bavite muzikom? Kako je izgledao put ka ostvarivanju tog sna?

Dok sam bila u osnovnoj školi, baš u bloku. Tada se uglavnom slušao turbo folk ali je u našem kraju bilo i roka i popa kao i alternativne muzike.Ja sam jednostavno volela mekši pop i to sam pevušila, ali nisam se nadala da će mi to biti profesija sve do fakulteta. Tada su me momci iz Koktela pronašli i pitali da radimo Vrlo brzo smo postali najtraženiji gradski bend u svirali u elitnim klubovima, diskotekama i restoranima. Pevali smo, a kasnije i ja kao solo pevačica, svim viđenijim sportistima, političarima, biznismenima, glumcima, kolegama i legendama naše muzičke scene.Bila su lepa, opasna i vremena kada se nije štedelo….I trajalo je to,traje i danas. Ponovo smo se okupili Koktel i ja i neverovatna energija se dešava.Radi i svako za sebe ali sve češće nas ponovo zovu.

Koje su bile najvece prepreke na koje ste nailazili u muzickoj industriji i kako ste ih prevazišli?

Uglavnom ljubomora, podmetanja i ostalih stvari je bilo ali nekako život sve namesti da ne traje ništa dugo što je loše. Neki period moraš biti strpljiv i verovati u sebe. Upornost je bila i ostala moj zaštitni znak. Tako sam uspela da iskreno, srčano i profesionalno pređem sve prepreke.

Da li vam je odlazak iz Koktel benda i pocetak solo karijere bio težak? Koji su bili najveci izazovi sa kojima ste se suocili u tom procesu?

Jako je bilo teško.To sam shvatila kada sam pokušala da nađem novu ekipu, a nije bilo nikog da mi pomogne. Nisam imala menadžera, PR-а ,sve sam radila sama jer nisam verovala nikome. Nije se baš niko ni našao u tom trenutku da preuzme odgovornost sa mnom. Ipak posle dve do tri godine uspela sam stalno da radim i našla bend iz Niša, La campanella a onda i Bucu klavijaturistu iz Leskovca. Obišli smo celu Srbiju i region. Danas u svakom gradu imam po neki bend, a u Beogradu su tu moj Pliško, Steva i još neke ekipe vrednih muzičara.

Kako ste se nosili sa uspehom i svim promenama koje je doneo vašem životu?

Uvek sam bila skromna, što neki kažu da ne valja. Moraš znati koliko možeš, želiš tako da sam se radovala i tuđim i svojim uspesima.Sve promene sam prihvatila, neke teže, a neke lakše. Sport mi je mnogo pomogao u tome i komšije iz zgrade u kojoj sam živela. Uvek mi je bilo bitno šta oni misle jer je to bio pravi glas naroda. Mi nekada nemamo pravu sliku kada nastupamo.

Kako se vaš muzicki izraz i pristup promenio tokom godina? Da li postoje neka posebna iskustva koja su oblikovala vaš stil?

Menjalo se tako što sam na kraju prihvatila i taj turbo folk. Moraš sve znati danas da pevaš. Naravno ostala sam verna pop muzici u suštini .Mnogo sam putovala, išla čak do Australije, a i tamo se sluša samo narodna muzika uglavnom ali vole da im dođe Bajaga, Riblja Čorba, Čola, a ja se prilagođavam.

Da li postoji neka filozofija ili princip kojim se vodite kroz život, a koji vam pomaže i u karijeri?

Samo iskrenost, osmeh i korektnost sa ljudima, a naravno i profesionalizam iznad svega.

 Da li smatrate da je uspeh u muzickoj industriji danas teži ili lakši za ostvarivanje nego kada ste vi pocinjali?

Izgleda lakše ali nije. Danas je sve dostupno, svako ima svoju televiziju, mislim na društvene mreže, ali moraš mnogo da ulažeš da bi se čulo za tebe ili da imaš ludu sreću. Nekada je bilo par TV kanala i završio si posao šta god da radiš. Danas je samo bitno da si prisutan više od 10 godina i prošao si. Sve je instant.

Koji su vaši muzicki planovi za buducnost?

Snimam pesme, imam i svoj mini muzički studio. Želja mi je da sve ide postepeno ali da nastavim sa druženjem sa publikom kao i do sada, pevam na proslavama i uveseljvam ljude sa svojom pesmom. Mogao bi i neki solistički koncert da bude, makar neka manja sala. 

Šta za vas predstavlja Blok 45 i šta vas najviše veže za njega ?

Blok 45 je moje detinjstvo, moja oaza pored reke, moje najdraže uspomene, moja kuma Ivana i kum Vlada iz bloka, moje komšije, avioni, tramvaji, autobusi, crveni soliteri, tereni za basket koji sam igrala, tržni centar i dragi ljudi koji su postali slavni.

Šta najviše pamtite iz perioda kada ste živeli u Bloku 45 ? Postoji li neko posebno mesto ili uspomena koja vam je draga?

Postoji reka i staza za šetnju koju sam stalno koristila i naravno tereni za basket.

Kada pomislite na Blok 45, koja prva emocija vam se javi?

Komšije i druženja do zore, vatromet za Novu godinu.

Po cemu pamtite dane iz školske klupe u OŠ „Branko Radicević”?

Po divnim ljudima, otvaranju česme kada sam igrala Posavinu u nošnji. Bila je to jedna od najnovijih i najboljih škola. Imali smo i odlične nastavnike, a nadam se da je tako i danas. 

I za kraj, šta mislite o projektu „Fortyfivers” ?

Uvek sam tu za vas…Mnogo nas ima i treba da se držimo zajedno. Možda i neka druženja, turnire da organizujete ali pre svega smo ljudi koji vole Blok 45.