Pogled mi se često zaustavi na ribarima koji su tu od rane zore. Kažu da riba najbolje grize ujutru. Dugacke čizme, kapa, kantica, u kantici riba sveža. Stari čika Toma je najstariji i najiskusniji ribar. Priča se da je u vodama Save u neposrednoj blizini našeg bloka ulovljen som dugacak jedan i po metar i teži od deset kilograma. No, možda je to samo ribarska prica.
Trčeći uz obalu, ponekad se zaustavim kod starog panja da predahnem. Savom se lenjo vuku trajekti i tegljači, laše, čamci. Zanimljivo je videti užurbane lađare kako obavljaju posao na palubi. Brodić koji nas kupače iz blokova prevozi na Adu Ciganliju se zove Trajko. On je naša velika ljubav jer se na njegovom palubi šalimo, smejemo, pevamo i družimo.
Jedva čekam da sve ozeleni, da pukne proleće i da obale Save zašume onim tajanstvenim šapatom lišca koji dobro poznaju zaljubljeni ispod topola. Topole pored bedema trepere zelenosrebrnastim sjajem, a veliko pešcano brdo oživi. Kakvi se tu spustovi izvode! Istina, malo da se udaviš i usta ti se napune peskom. Preko očiju ti se navuče svetlucava zavesa, prinuđen si da malo pljuckaš, ali zato letiš kao u snu. Jedva cekam!
Kako je prijatno slušati treptaj gitare i uzbudljive glasove Ođila na splavu Galeb. Muzika nas nekako cudno obavija i mi u društvu, uz razgovor provodimo večeri. Prijatno je i na ostalim našim splavovima : Bombaju, Pingvinu, Skali. Preko, na Adi Međici u savskom se letnjikovcima pale svetla od kojih voda blista.
Dajem časnu rec i tvrdim : Ovo je najlepši deo Novog Beograda. Ko ne veruje, nek dođe ovog leta da sve to proveri. Neka me potraži.
Ivana Panić, 7 razred, Branko Radičević. Objavljeno krajem osamdemsetih godina u dečjem listu Modra lasta.
