Na turniru u Bloku 45 u čast našeg tragično nastradalog druga Joce, legende Kaveza, što mu dođe jednako legendarno terenče za fudbal u bloku, održava se još jedan turnir u fudbalu na male goliće.
Nakon naše prve utakmice juče, ostao sam da posmatram naše naredne protivnike, koji su bili prilično utegnuti, lepo vitlali loptom, videlo se već na zagrevanju. Međutim, jedan od njih nije odoleo da na zagrevanju ne zategne iz sve snage loptu (meni nikad shvatljivo inače kao povremena potreba pojedinih na zagrevanju) i tako pogodi jednog dečaka u Mbapeovom dresu, koji je sa drugom i dve drugarice sedeo iza gola. Isprva nije odreagovao od šoka, ali je nakon nekoliko minuta počeo da plače. Sjatila se ekipa sivonje koji je šutnuo oko dečaka i svi njemu i njegovim drugarima poručili uglavnom jedno isto, vrlo "utešno": da ne smeju da sede iza gola i pitali ga gde su mu roditelji, nakon čega bez većeg osvrtanja nastaviše da igraju, jelte, vrlo važan meč.Pogodile su me tužne i iskrene suze dečaka. Nisu bile dramatične, nisu bile radi skretanja pažnje, bile su tihe, zabolelo ga je. Sedoh međ' malog Mbapea i njegove drugare i upitah ga da li Mbape ikada plače ili baca sve na kolena... Isprva nije reagovao, pa sam počeo priču sa njegovim drugarima. Svi su, kažu, drugi razred, osim najmlađe koja prstićima pokazuje četiri godine. Kažu da je pre dva dana otpočeo letnji raspust. Takvu šansu nisam propustio. "Letnji raspust pre 2 dana počeo?! I neko sme da bude tužan? Pa je l' znate da svi mi veliki ovde moramo u ponedeljak na posao? A vi idete na more?" Tu se mali Mbape "upecao". Kaže ide na Tasos, jedva čeka. Ja mu kažem kako mu zavidim, kako dugo sanjam boje Tasosa, a još nikako da odem. Nije mu trebalo puno. Raspričao se, povratio raspoloženje. Odmah se setih sebe u njegovim godinama. Sve isto, jurišanje dok traje isti ovaj turnir, da u pauzi između dva poluvremena šutneš loptu koji put i ukradeš neki trenutak pažnje. A niko pažnju na tebe i tvoje drugare ne obrati. Sve neki veliki ljudi, ozbiljnog poimanja turnira i fudbala. I onda te, pre ili kasnije, razvali lopta, tebi neshvatljive snage. Ali mali Mbape je opet bio onaj stari, to je bila moja prva pobeda.
Druga pobeda je bila ona na terenu, kada smo umišljenog sivonju pobedili u teškom i iscrpljujućem meču. A mislio je počistiće nas sa terena. Nije znao na kakav zverinjak je naleteo. Iskusni smo lisci. Čolovi pirati, prepuni snage. Ne prolaze kod nas tehničke forice. Ne očeše nas kad proba taj šut. Trebao im je remi kako bi prošli grupu zajedno sa nama. Pobedili smo ih 1-0 i prošli kao prvoplasirani, a oni tako ispali iz grupe. Jeste, prvo se uče maniri i pažnja, odmerenost, odgovornost, pa tek onda stekneš dovoljno veliko srce za fudbalsko igralište.
Poslušaš od Đoleta Balaševića o fudbalu i njegovom ćalcu "Drago mi je zbog mog starog": "Takva smo sorta, brdo love kvari nas lako i onda đonom startuje svako, i nema driblaj i nema dodaj", pa malo promisliš o tome šta je tebi fudbal. I nećeš ti meni više mog malog Mbapea, jer nema zezanja, ni olakog shvatanja ni sa kim u tom dresu. Ni kad je mali, ni kad je dečak. Naročito ne tada. Jer u fudbalu uvek pobeđuju dečaci. Odrasli protiv njih nemaju šanse. A Mbape... Mali ili veliki, taj uvek baca protivnike na kolena. Sada razumeš.
Autor priče : Luka Ražantović
