Živojin Panajotović, književnik predstavio se za „Fortyfivers” sa svojim romanom „Čekajući Sunce” u kojem se pominju segmenti bloka, a pričao i na teme odrastanja i života u Bloku 45.
Godine 2021. objavio si roman „Čekajući Sunce”, možeš li da nam ga predstaviš ?
Roman Čekajući Sunce napisan je za godinu dana. On je moj drugi roman, a prvi za srpsko tržište. Govori o životu mladog momka i njegovom životu na ivici, koji na kraju prelazi tu ivicu. Govori o pravim vrednostima u životu i šta izabrati kada si na raskršću, pokušava da dočara šta je u životu potrebno a šta je višak. Dotačinje se jako ozbiljnih tema, društvenih i na jedan jako sažet način pogađa tačno u metu.
Baviš se pisanjem između ostalog i dramskih teksova. Šta ti najviše „leži” i odakle crpiš inspriciju ?
Najviše mi leže scenariji. Definitivno. Upravo radim na jednom projektu, u koji polažem mnogo nade. Scenario za igrani film uvek najlakše napišem i sa najviše uživanja.
Kakvi su ti planovi u budućnosti na polju knjižvenosti ?
Kada sam napisao roman – Čekajući Sunce, rekao sam više nikad knjiga, danas pišem nastavak. Eto, to su neki planovi za budućnost.
Da li imaš uzora u književnosti koji je uticao da se izgradiš na tom polju ?
Definitivno je to Ivo Andrić.
Vodiš poreklo iz niške umetničke porodice. Možeš li da nam predstaviš njihov doprinos Nišu ?
Četvrt sam Grk, četvrt Rus, dve četvrtine Srbin. Taj srpski deo je – Južna pruga. Ponosan sam na svaku četvrtinu mog porekla, jer svaka četvrtina od koje potičem ostavila je traga na ovom svetu. Konkretno Niš je bio grad gde je moja porodica živela do 1946. do dolaska komunizma. Pradeda i prababa školovani po Evropi, vratili su se u rodni Niš i u do tada turski Niš, doveli Evropu. U smislu mode. Dolazak komunizma je sve prekinuo i između ostalog doveo do toga da ja odrastem u Bloku 45.
Kako je tvoje viđenje Bloka 45 ?
Blok 45 za mene ima poseban značaj. Danas je to sve drugačije, novi ljudi, novo sve. Ali neki momenti ostali su večni. Danas kada prođem Blokom 45, osetim se lepo.
Po čemu pamtis detinjstvo, a šta te najviše veže za Blok 45 ?
Detinjstvo pamtim po ratnim devedesetim godinama, dobroj muzici, dobrom druženju, velikoj sirotinji, ali samo u materijalnom smislu. Sve ostalo je bilo na svom mestu. Iz bloka sam otišao daleke 2006. Imao sam samo petnaest godina, ali danas kada zažmurim vidim sve, jake me emocije vežu za Blok 45.
I za kraj, šta mislis o projektu FORTYFIVERS?
Mislim da je jako dobra stvar. To pokazuje i taj momenat da ta priča traje deset godina, a danas je najteže trajati. Lako postaneš, još lakše nestaneš, ali jako teško traješ. Ovaj projekat je to uspeo, svako mišljenje je suvišno.
