Intervju sa Aleksom Amanovićem, fudbalerom koji trenutno nastupa za kazahstanski Tobol i sa ponosom na dresu nosi broj svog bloka - 45.
Stasao si u omladinskoj školi Partizana. Kakve uspomene te vežu za taj period i koliki uticaj je na tebe imao taj klub da se ostvariš kao profesionalni fudbaler?
Pre svega bih voleo da spomenem svoj prvi klub, mesto gde sam napravio svoje prve fudbalske korake, a to je FK Bezanija, za taj klub me vežu veoma jake emocije i on će uvek imati posebno mesto u mom srcu. Sa 13 godina sam otisao u Partizan, tamo sam nastavio svoj dalji razvoj i proveo narednih 5 godina. Sa sigurnošću mogu da kažem da je moj boravak u omladinskoj školi fudbalskog kluba Partizan imao veliki udeo u tome što sam uspeo da se ostvarim kao profesionalni fudbaler. Pored fudbalske škole, od prvog dana rade na izgradnji pobedničkog mentaliteta, naučio sam da poraz ne postoji kao opcija, da klub mora da se predstavlja u najboljem mogućem svetlu, kako na terenu, tako i van njega. Moram da napomenem da me dosta pomešanih uspomena vežu za taj period, nije uvek bilo lako, ali već je dobro poznato da Partizan ima jednu od najboljih omladinskih škola u celoj Evropi i veoma mi je značilo to celokupno iskustvo.
Profesionalno se baviš fudbalom već 6 godina. Koliko si klubova promenio za taj period?
U profesionalnoj karijeri sam nastupao za 2 kluba. Prvi klub mi je bio FK Javor Matis, u njemu sam proveo tačno 4 godine. Zahvaljujući tom klubu sam uspeo da se afirmišem kao igrač i neizmerno sam im zahvalan što su uvek verovali u mene, posebno predsedniku kluba, Dragomiru Lazoviću. Karijeru sam nastavio u Kazahstanu, trenutno nastupam za FK Tobol iz Kostanaja, sa kojim imam ugovor do kraja 2021.godine. Takođe bih voleo da spomenem vreme provedeno u FK IMT koji je tada nastupao u Srpskoj ligi Beograd. Veliku pomoć pružio mi je čovek koji takođe živi u našem bloku, do nedavno je bio trener FK Čukarički, Dušan Đorđević. Pružio mi je šansu kada mi je bilo najteže i bez njega definitivno ništa od ovoga danas ne bi bilo moguće.
Od prosle godine nastupas za Tobol iz Kostanaija. Da li si uspeo da se navikneš na promenu sredine?
Jesam, uspeo sam. Bilo mi je potrebno sigurno 3,4 meseca da se naviknem jer je vremenska razlika u odnosu na Srbiju čak 5 sati, a vremenski uslovi se veoma razlikuju. Zime su veoma hladne, temperature se kreću oko -30, dok su leta veoma topla, ali ovo mi je već druga godina ovde, tako da sam se navikao na sve.
Za koji klub bi voleo da zaigras i da li si imao uzora medju sportistima u mladim danima?
Voleo bi da zaigram za Aston Vilu, to je prvi klub koji sam zapazio kada sam počeo da se bavim fudbalom. Mnogo mi se sviđa stadion na kome igraju i grad koji je istorijski veoma bogat. Moj uzor je oduvek bio Novak Đokovic, čovek o kome ne treba trošiti mnogo reči, jednostavno najbolji sportista na svetu!
Odrastao si u Bloku 45. Po cemu pamtis detinjstvo, šta te najviše veže za blok i OŠ Branko Radicević?
Kada se setim detinjstva, uglavnom su to veoma lepe uspomene. Bezbrižno odrastanje, ispunjeno srećom, druženje, mnogo fudbala, bilo je važno samo da je tu lopta. Mogu reći da me za Blok 45, kao i za školu Branko Radičević vežu slične uspomene, a to su najvećim delom prijateljstva koja sam stekao, koja traju i dan danas i nadam se da će tako i ostati.
I za kraj, šta mislis o projektu FORTYFIVERS?
Mislim da je sjajna ideja i veoma mi je drago što imam priliku da budem deo ovog projekta.
