четвртак, 18. март 2021.

Đaci-pešaci i nastavnici maratonci

 


Došla je jesen 1972. godine. Hladna i kišovita jutra. Kolona učenika VII i VIII razreda iz Bloka 45 žuri preko peskovite zaravni prema Bežaniji. Autobuske veze nije bilo i moralo se pešačiti. Učenici su se trudili da stižu na vreme. I tako svaki dan, pune dve i po godine. 

Pamti se to vreme i kao teško i kao lepo. Lepe su bile večeri kad smo se iz popodnevne smene, često iz pesmu, vraćali sa decom iz Bežanije preko neosvetljene poljane i uz oubičajenu graju, dobacivanje i gurkanje čekali na red da pređemo preko kanala uskim rasklimatanim drvenim mostićem. U daljini su se svetleli soliteri u kojima smo stanovali. Decu su prozvali đaci-pešaci. 

U Bloku 45 nastava se održavala u društvenim prostorijama u prizemlju solitera. Sve prostorije iste : dosta niske i tesne, sa ogromnim prozorima koje smo morali nekako zaklanjati od prolaznika. Takmičila su se deca čiji će prozori biti lepši. Lepili su raznobojne hartije, crtali po oknima, a oko novogodišnjih praznika prozore su pokrivali snežnom penom. Po prozorima se moglo naslutiti da su iza njih deca i njihove đačke radosti.

Od opreme samo klupe, tabla i mali orman za čuvanje najpotrebnijeg pribora. Dnevnici su ostavljani u učionici i deca to poverenje nisu zloupotrebljavala. 

Učitelji sa decom u soliteru, a nastavnici su trčali od učionice do učionice prema rasporedu časova. Ako tog dana nisu imali časove u Bežaniji, išli su preko peska (gde je danas Tržni centar) s kraja na kraj Bloka, od solitera 173 do solitera 271. Susretali smo se kao na raskršću, pozdravljali i išli dalje. Nastavnica Borika Čardarević uvek u trku, sa teškom organom koja joj je bila neophodna za nastavu. Prozvali su nas nastavnicama-maratoncima. 

Moj raspored časova za ponedeljak izgledao je ovako : 

* 1. čas VI2, soliter 173

*  2. čas V5, soliter 251

* 3. čas V3, soliter 249

* 4. čas VI1, soliter 175

Za vreme velikog odmora deca su se igrala oko solitera, a nastavnici su odlazili u soliter 181, gd eje tetkica Dobrila čekala sa kafom i obaveštenjima iz uprave, koja je bila na Bežaniji. 

Zvona nije bilo, ali nastava je počinjala na vreme. Ni nastavnici ni deca nisu kasnili. Poriređivali smo igranke, obeležavali praznike prigodnim programima. Za sve to smo na raspolaganju imali jedno osvetljenu prostoriju u baraci; na sredini ogromna peć bubamara, a deca se igraju i pevaju iz srca, kako to samo ona umeju. Igralo se i pod vedrim nebom. Te priredbe su se, najčešće, završavale kozaračkim kolom, u kojem su zajedno sa učenicima igrali i građani, posmatrači programa. 

Prošle su i te godine. I ne pamte se samo kao teške. Radilo se mirno i strpljivo. Gledali smo kako pred nama raste betonska lepotica i znali smo da će nas ta najveća i najlepša zgrada u Bloku 45 uskoro primiti pod svoj krov.


Autorka Ljubinka Vuković