Blok 45 otkrila sam slučajno kada sam sa školskim drugovima istraživala staze kojima možemo nesmetano da jurimo na svojim poni biciklima. Put nas je odveo do Toplane. Uživali smo u vožnji sve dok nismo ugledali tu ružnu sliku: pesak, na sve strane pesak, a tu i tamo gomila betonskih blokova iz kojih vire gvozdene kuke. Dobro pamtim svoju ključnu izjavu: Ej, ne bi me niko naterao da stanujem ovde! Niko!
Ubrzo smo se doselili u baš taj blok. Sećam se dobro prve noći u novom stanu. Malo slavlje pod svećama (jer struja, naravno, još uvek nije bila uključena), smeh, razgovor, planovi za budućnost, prostor koji odjekuje od naših glasova, prazan, iako je tu sa nama sav nameštaj koji imamo. Sutradan, moja majka vraćajući se sa posla jedva pronalazi naš zgradu, jer zaista, sve su zgrade baš kao naša! Nedovršeni trotoari u našoj ulici, još nema nijedne zelene travke, radnici rade, svakog dana novi kamion sa novim nameštajem, sa novim ljudima.
Škola Branko Radičević bez školske zgrade - bar je interesantno. Rasporedili su me u VI-2, u soliter u Ulici Jurija Gagarina br.183. Počeli smo da se družimo, da stavljamo boje na sivilo betona i peska. Reka je bila naša - kej je bio potpuno neuređen i rezervisan samo za najhrabrije. Za one koji se ne boje istraživanja pod neprijateljskom vatrom komaraca i muva, za one koji se ne boje blata, nepristupačnog drveća i neprijatnog zadaha. Imali smo svoju veliku vodu i veliku džunglu. A onda se desilo nešto najlepše u bloku. Joca i Brka veliki momci iz moje ulice, sklepali su od jedne drvene bandere i nekoliko dasaka pravi pravcati koš i zasadili ga na parkingu ispred svoje zgrade. E baš taj koš, prvi i jedini, postao je centar dešavanja. Od jutra do ponoći uvek je nekog bilo pod košem, uvek se nešto važno dešavalo. Samo najuporniji džangrizavci parkirali su tu svoje automobile. Smetali smo im. Nama oni nisu - nas je bilo mnogo, mi smo voleli da budemo tu, nama je bilo važno da živimo svoj život.
Bojana Bulatović, iz monografije Sto godina osnovne Škole Branko Radičević
