среда, 22. јул 2020.

Srpska posla


Autor crteža Emil Miloš

U selu, kako od milošte zovemo blok, ni Zapadni ni Istočni, već Blok 45, sve se zna. 


Zapao sneg kao po Sinjavini. Po šetalištu tragovi. Ljudski i pseći. Samo kučkari moraju da prošetaju svoje ljubimce. Ima tu pudlica u kaputićima, ima olinjalih rundovčina o kojima se niko ne brine, svakakvih rasa i pasmina ima u bloku.

Kafići u starom tržnom centru, pampers barovi, sve zatvoreno. Splavovi na Savi zatvoreni.

Ne pada sneg da pokrije breg, već da svaki zverac trag svoj pokaže.

A pomešali se tragovi.

Od kad sam počeo da pišem noću, svi se ljute na mene. 

Na jutarnju prozivku stižem u podne.

Zalud pravdanje.

Naročito je ljut književnik Drago Kovijanić, koji ustaje u pet, a u kafanu stiže zajedno s Pikolom, u sedam.

Dok ja dođem, prođe pola dana.

Zalud priča kad nema ko to da zabeleži. Da u novine uturi.

U prirodna bogatstva jednog kraja spadaju i pisci, slikari, glumci…

Tu je komšija Zafir Hadžimanov, tu je slikar Mladen Mlađović.

Nema više Draga Čume, Boleta Stošića, slikara Pirketa i Čvorka.

Nasred sela u tržnom centru „Enjub” glavna i najveća kafana „Arkadija”. Cene penzionerske. Hrana pristojna i ne previše skupa. Prava „gradska kafana” s delom za ručavanje.

Sedim s trojicom prognanika s Kosova i miritamo o krupnim političkim tema. Milutin, pilot, sedi s nama. Jedan je slikar Ilija, drugi filozof i pisac Drago Kovijanić, i kum Milić, koga svi zovemo „kume” iako je samo Dragu kum. Rušimo i stvaramo države, fingiramo nuklearne ratove, pričamo o Njegošu i Kosovu…

Drago je prešao osamdesetu, ali vinjak pije barabar sa ostalima.

Veliki je poznavalac Njegoša i napisao je knjige o Dostojevskom, Šekspiru, Dobrici… Voli „mudrosne citate”.

Koja god tema da se začne, uzima banku i gađa te direktno Šekspirom, Njegošem…

„Njegoš kaže: ‘Al tirjanstvu stati nogom za vrat, dovesti ga k poznaniju prava, to je ljudska dužnost najsvetlija’.”

O živim besmrtnicima „a ne znaju da će biti ručak gada puzećega”.

Teško je u takvom društvu dobiti banku, naročito posle pete ture.

A nije ni uputno, ne valja starijima u reč upadati.

„Trebalo bi da svaki Dnevnik počinje slikom onoga što ruši krst sa crkve”, kaže Drago.

Treba, slažemo se i mi, ali kako Bujketu srce kameno otopliti.

„I zahvaliti Albancima što su podigli spomenik velikom srpskom junaku i pravoslavcu Skenderbegu u Prištini i Tirani, koji je sahranjen u porti pravoslavne crkve, a otac i stric mu sahranjeni na Hilandaru”, razvija misao. „I to da se slika! To da slika televizija…” „Snimili su Rusi film o Skenderbegu. Pola sale je napustilo bioskop u Peći kad su videli Skenderbega kako pali sveću i ljubi ikonu. Izašli Albanci”, dodaje kum. „Taj film, odlomak iz filma da se prikazuje!”

Upijaju u sebe rakiju i sećaju se Peći. I meni uz maliganska isparenja zajezeri suza za stricem Milošem Jevrićem, automehaničarom iz Peći, koga su oteli Arbanasi. Koji nikada nije pronađen. Setim se velike pesnikinje Darinke Jevrić, koja nije htela s Kosova da ode. I njenih zvona dečanskih. „Zar je moja glava skuplja od glave neke monahinje iz Deviča?”, rekla je kad su joj predložili da s Kosova ode.

Dovde se čuju krici iz Žute kuće.

Seća se i Milutin svog ratovanja po Kosovu i ljubi Draga u čelo.

„Vidi se šta je stari vojnodržavni čovek!”

Drago recituje na turskom reči koje je pribeležio Grigorije Božović:

„Arnaut olan, adam olmaz;
Olur seda, jakišmaz;
Jakiš seda, jašalmaz.

U prevodu: „Arnaut nije čovek; Ako je i čovek, ne priliči mu; A ako mu i priliči, ne traje mu dugo.”

„To, Drago! To svaku noć na televiziji!” Oduševljenje je opšte.

Samo konobar nije oduševljen.

Bez obzira na to što se za astalom sedma tura pije. Konobar je prosed. Visok. Bolju je sudbinu zaslužio. „Da nije nas, svjet ne bi znao da ima gordijeh konobara”, rekao je pesnik. Da mu ponudiš mesto u vladi, pitao bi „gde ste bili do sada?”.

Drago se stalno ljuti na konobare i žene koje nose pantalone. Kao dečak u Peći voleo je da sluša priče njegove babe, koja je bila ćerka rovačkog barjaktara. Rođena je deset godina posle Njegoševe smrti. Barjaktar je donosio odsečene glave turske da deca koturnu. Da obviknu na ljute bojeve s Turcima. Do raspada Jugoslavije Drago je bio visoki funkcioner.

Zavejala zima. Kao da smo u Sibiru.

Drago nazdravlja Kim Il Sungovim raketama.

Svi su spremni da u rat krenu.

Ovo bi trebalo nekome od savetnika da se kaže.

Ja dobijam zadatak da zaključke Vrhovnog saveta odbrane Bloka 45 doturim na uvid javnosti. U mlađega pogovora nema.

Samo što vrata stalno zaboravljaju da zatvore. A šta je za Srbina rat prema promaji.


Autor Nebojša Jevrić