Zdenka je htela da pobegne što dalje od doma za siročad, u kojem je odrasla. U kojem su je silovali stariji dečaci. Kada je dobila diplomu Učiteljske škole u Zagrebu, kupila je „Politiku” i javila se na konkurs za učiteljicu u Žitnom Potoku. Zdenka nikada pre nije čula za Žitni Potok.
Znala je samo da je negde daleko, na jugu Srbije.
Žitni Potok je imao tri kafane i jednu prodavnicu.
Većina odraslih muškaraca bila je na pečalbi. U kafanama su sedeli dokoni penzioneri i poneki nuždom gonjeni seljak s brda koji je došao da kupi gas i so.
Ali bilo je to dovoljno daleko da zaboravi ono što joj se u domu dešavalo.
Bila je malena, uplašena, mlada. Tek je te godine napunila osamnaest.
Dragan Bulja je lunjao seoskim ulicama. Baba ga je naučila da puši. Iako je bio tek u osmom razredu osnovne škole, već je počeo da puši i da se brije.
Pomogao joj je da iznese kofer iz autobusa. Zdenka se plašila ljudi, ali je osmeh i rupice na obrazu dečaka koji joj je pomogao da kofer ponese nisu uplašili.
Zdenka je imala dosta slobodnog vremena. Kao i Dragan.
Da se nešto između njih dešava, prvi je primetio tatko na Dragan kad je video da mu ona kupuje cigarete.
Jednog dana, kad je došao da položi kravama, čuo je uzdahe sa senika koji se nalazio na tavanu štale.
„Isuse, Isuse!”, ponavljala je mala učiteljica iz doma za siročad u Zagrebu.
Tatko na Dragan ušao je u prvu kafanu, tu na seoskom trgu, i naručio piće za celu kafanu.
„Onaj moj sin Dragan trpa na senu učiteljku!” Otad su svi u Žitni Potok Dragana zvali – „Isus”.
Pravo ime su mu odavno zaboravili. A ni on ga se ne seća.
Stigao je u Beograd, u Blok 45, gde ga svi znaju pod nadimkom „Isus”. „Isus” iz Bloka 45.
Iako se mnogo puta zapošljavao, glavno mu je zanimanje bio život na foru.
Čak se zapošljavao na par meseci i kao nastavnik likovnog s diplomom koju mu je potpisao Danilo Manović, slikar i redovni gost kafana na Savi i u Bermudskom trouglu.
U Beranama, gde ga je put naneo, radio je kao nadzorni organ na postavljanju nekih električnih instalacija iako o struji ništa nije znao. Ali radnici su znali, a Isus je imao poverenja u radničku klasu.
Zakupio je ceo sprat kod nekog hodžice, čija mu se ćerka prve noći došunjala u krevet. Da ih ne bi odala, hodžina ćerka je nagovorila sestru da se i ona s vlahom oproba.
Iz Berana je stigao u blok pun priča. Bez bloka nije mogao.
Radio je kao šef stovarišta. I ko zna koliko ih je otovario.
Bio je snabdevač mesom kuhinje u Studentskom gradu. Tad u bloku nije bilo gladnih.
On je najverniji čitalac moje biblioteke. Svaka dva dana vraća staru i traži novu knjigu. Čita sve, od Mopasana do Vidojkovića i Bulića.
Nema nikoga u bloku ko njega ne poznaje, niti onoga koga on ne poznaje. U grad ne ide. Ali zato sve o bloku zna.
Držao je kafanu, ali je knjiga s dugovima ubrzo postala tolika da je morao da je zatvori.
Bio je kelner u „Ludoj kući”, ali se gazdi nije dopalo kako je „Isus” delio pazar. Pola-pola.
A ni kome sve daje piće na crtu.
Dok je bio konobar, svi su kod njega imali crtu. Samo kafu nije hteo da kuva. Ako mu neko traži kafu, „Isus” mu da pedeset dinara i zamoli ga da kafu popije na nekom drugom mestu.
U skladu sa imenom, voleo je da se druži s našim parohom. Dok je ovaj još voleo kao pravi srpski popa da popije neku više.
Kažu da se popadija umalo nije onesvestila kad joj se javio na telefon: „Ovde ‘Isus’, da li je otac Boća tu?”
Isus je prvi doneo kamagru u blok. Još se prepričava kako je jednom napaljenom matorcu prodao bensedin umesto kamagre.
„Kako je bilo?”, pitao ga je ujutru. „Razbio sam je…”, kažu da je još pospani kupac rekao. Sedeli smo u kafani kad je jedan alkos koji je spavao do poslednje tramvajske stanice stigao u „Ludu kuću”. „Za tebe nema pića!”, rekao mu je „Isus”. Urađeni je obišao blok i opet se pojavio na vratima kafane. „Za tebe nema pića!” „Pa, šta je ovo, u koju god kafanu da uđem, ti radiš!”, pobunio se klošar iz grada koga su slučaj i tramvaj doveli u Blok 45. Žena mu je umrla, sina je oženio, ćerku udao. Ima već velike unuke.
Nikad pijan, a uvek u piću, završio je na kraju u Kliničkom centru. Sagorela mu rakija džigericu. I tamo merka medicinske sestre.
Sedimo na terasi „Ludare”. Pijem čaj, „Isus” mučenicu. „Tatkovu rakiju”, koja je stigla i do bloka. „Molim te da mi pustiš onu moju.” „Isus” nikada nije puštao muzikante da odu pre nego što mu odsviraju „Svirci moji” Zvonka Bogdana. Zvonko peva: „Dan se rađa, zora rudi, Kažu, zorom grešni ljudi odlaze u raj!”
Autor Nebojša Jevrić, preuzeto sa veb-sajta ekspres.net
