 |
| crtež: Emil Miloš |
Već duže od godinu dana stoje čitulje u bloku 45 sa imenom Đola Komandanta. I niko ih nije skinuo.Čak ni vetar. Retki su oni koji ga nisu voleli. Kad god nekog upitam za Đoleta Komandanta odgovor je isti:“Najgori je bio za sebe.“ Nikad se nije desilo da neko od njega potraži zaštitu a da mu ne priskoči u pomoć.Jedan od ljudi sa „najvećom čukom“ u Bloku. Žestoki momak koji nije priznavao autoritete.Na sahrani mu je bio ceo Blok.
Prvo su trubači odsvirali „Marš na Drinu“, onda „Srpsku trubu“ i na kraju „Cveta trešnja u mom kraju“ iz filma sa Anicom Dobrom.Voleo je Đole Anicu Dobru.
U vreme kad počinje ova priča na mestu današnjeg naselja Ivan Ribar bio je kanal, šibljaci,fudbalsko igralište „Sava“. Do bloka su vozili autobusi 16e,16b,16g. Nije bilo „Enjuba“ ni nasipa na Savi.
Nadimak Komandant je dobio u igrama rata po peščari. Dečaci su lovili ribu u kanalu, u zaostalim barama,u vodi koja doticala iz velikih cevi zajedno sa peskom. Đole Komandant je uvek smeo ono što drugi nisu smeli.
Njegov kum Ljuba Hitler, u neko doba noći, ispred kockarnice „Eldorado“ priča mi o tim godinama. Zvali su pred zoru ljude telefonom predstavljajući se kao voditelji „Sanjivog kviza“ Studija B a onda ih slali u „Beograđanku“ da prime nagradu.Sedam dana u Dubrovniku. Kad je Ljuba pravio momačko veče Đole se popeo kros motorom na peti sprat između dva i tri ujutru. Na opšti užas kućnog saveta. Nekom Đoletovom komšiji su zbog gangrene odsekli palac na nozi. Komšiji je ispred vrata stajao otirač u obliku stopala.Đole uzme nož i odseče na otiraču palac. „Morao sam, brate.Šta će palac na otiraču kad ga čovek nema?“ Sa njim su sve ekipe bile u dobrim odnosima. Kad su kod njega dolazili u „bembarama“ ,sa zlatnim kajlama,utoke su se ostavljale. Jednom je bio kod njega sastanak žestokih momaka iz Blokova,Zemuna Voždovca.Svi su stigli u skupim automobilima, samo je Đole Komandant naduvao Cigane koji su se grebali za pljugu a onda uzeo konjska kola i došao zapregom . Devojka mu je bila iz Batajnice.
Đole je zakasnio na zadnji prevoz ali je on uvek imao rešenje.Startovao je parkirani autobus na žice i dovezao se u blok.Autobus je ostavio u peščari. Ljuba Hitler i Đole Komandant su gledali ,kako posle tri dana traganja za ukradenim autobusom, policija vrši uviđaj. Čuvena je njegova krađa lubenica .Od kostimografa filma „Kad porastem biću kengur“ pokupio je odelo i periku pa maskiran otišao u ponoć po lubeninice. „Vampir!“ viknuo je prodavac i snizao se.U mraku se Đole sagao da dohvati lubenicu i uhvatio dedu za glavu misleći da je lubenica. Vozio je nekog Renoa 4 registrovanog u Rumi, sa gajbama piva na prtljažniku i čuknuo se na kružnom toku sa bajom u novoj „mečki“. Bumbar sa kajlom izleti iz kola i počne da mu psuje seljačku majku.Đole ga je tako uneredio da se taj više nikad nije u kraju pojavio. Pričala nam je jedna drugarica iz Đoletovog odeljenja,koja je patentirala neku specijalnu vrstu gnojiva, poljoprivredni inženjer i uspešna poslovna žena da joj rođeni brat ne bi tako pomogao kao što joj je Đole pomogao tih strašnih devedesetih kad su čak i prodavce na tezgama po buvljaku reketirali. Za vreme rata je ekipa iz Bloka napravila turnir u malom fudbalu na koji su dolazili fudbaleri iz druge pa i prve lige.
Đole je čitavu noć sekao i vario žice da se napravi čuveni „Kavez“ - ograda oko terena u Bloku 45. Kad se u bloku pojavio manijak koji je prepadao decu, Đole Komandant je organizovao patrolu koja je obilazila blok i tražila ga. Onda se odselio u Malu Moštanicu sa ženom i sinom. Radio je eloksiranu bravariju.Tuda gde su se devedesetih šeteli „desperadosi“ sa utokama i dugim cevima sada je „pampers strit“. Ulica sa kafićima koji imaju pesak, igračke, tramboline, automobilčiće... Tu dolaze majke sa decom. Oni koji su ostali živi sklonili su se daleko. A Đole je ostao legenda kraja.Urbana legenda .Momak koji se uvek kačio sa starijima da dopuste i onim malima da pikaju fudbal na njihovom terenu.
Priču o njegovom kraju priča mi Dule, njegov brat, koji je poslednji sa njim razgovarao. „Da je ubijen u sačekuši,da je on nekog ubio, u sve bih verovao,ali da se on ubije - to ne mogu da shvatim.U jednoj ruci je držao telefon u drugoj bombu.Rekao mi je šta je naumio.Rekao je koje pesme je naručio da mu sviraju.Pozdravio se samnom i začuo sam eksploziju.“ Nije dozvoljeno bez izričitog odobrenje visokih crkvenih vlasti da samoubica bude sahranjen sa opelom. Đolu Komandantu sveštenik je otpevao“Večnaja pamjat“.
autor teksta Nebojša Jevrić
