Sneg je ovih dana prekrio Beograd onako kako to ume samo kad reši da nas podseti da je zima nekad bila ozbiljna stvar. Nije to onaj bljuzgavi, prolazni sneg što nestane do podneva, nego pravi, gust, tih, koji priguši zvuke grada i sve pretvori u jednu veliku pauzu. U Bloku 45, čuveno Brdašce ponovo je postalo centar sveta. Kao da je neko dao znak – i odjednom su se tu slili svi: deca, tinejdžeri, roditelji, oni „malo stariji“ što su tvrdili da su samo došli da isprate klince, a onda se i sami spustili niz brdo.
Na Brdašcetu se ne sankaju samo deca, svako ima neku svoju rutu niz padinu, neku dasku, sanke iz podruma, plastični tanjir ili improvizaciju koja „ide brže od svih“. Grudve lete sa svih strana, smeh se meša sa povicima i škripom snega pod nogama. Neko pravi sneška sa krivim šeširom i kamenjem umesto očiju, neko se vraća kući mokrih rukavica, ali sa onim osećajem da je dan bio pun.
I nije samo Brdašce. Atomsko brdo, savski nasip – sva ta mala, blokovska uzvišenja koja ostatak godine jedva primećujemo, sada su okupirana. Parkovi su puni i danju i noću. Pod svetlima banderi, sneg dobija plavičastu boju, a siluete ljudi koji se spuštaju niz brdo izgledaju kao iz nekog starog filma.
Vidi se da sneg nije dugo padao. Ljudi su gladni tog osećaja zajedništva koji se pojavi u ovakvim danima. Nema mnogo razlika: godine, obaveze, umor – sve ostaje dole, u podnožju brda. Gore su samo crveni obrazi, promrzli prsti i iskrena radost. Beograd, koji inače stalno negde žuri, ovde, u Bloku 45 kao da stoji u mestu i diše punim plućima.
Blok 45 je ovih dana prava zimska bajka. Ne ona iz razglednica, već beogradska – topla i živa. Bajka u kojoj sneg ne služi samo da ulepša sliku, nego da okupi ljude, da ih vrati na par sati unazad, u detinjstvo. I dok god se sa Brdašceta čuje smeh i dok se niz padinu spuštaju sanke, klisko i ljudi svih generacija, znaš da je blok još uvek živ – i da zima ima dušu. ❄️
#Blokovske priče
