Kota 45. Anatomija 1974.

Moj prijatelj ima email koji se završava sa "kota 25". Jedan od restorana, splavova na vodi u koji zalazim u poslednje vreme nosi naziv "kota 70", po imenu bloka na čijem je kraju (ili početku) ukotvljen. "Kota 905" je bio naziv jednog domaćeg filma o hvatanju narodnih neprijatelja u bosanskim ili srpskim, možda crnogorskim vrletima… Kota je odrednica, uglavnom visinska mera. Tako je, makar ja, doživljavam…

S ovim prijateljem sa početka priče se nisam video od davnih studentskih dana. Zajedno smo studirali, polagali ispite iz prve i druge godine. Onda se izgubio i više se nismo videli. Jedva smo se prepoznali. Kad sam ga upitao da mi kaže šta se desilo, pogledao me umornim ali jarkim, plavo zelenim očima, uzdahnuo duboko, nasmešio se i rekao :

- Daj onu jednu tvoju cigaru sa slika, znaš da te pratim na ovom vašem elektronskom spomenaru preko jedne zajedničke prijateljice s kojom često fejsbučiš, ne smem da je ofiram, ljutila bi se. I naruči "Tri Morave", belo, neka bude dobro hladno. A priča će da potraje.

 Uradim kako je predložio. I evo je, onako, kako sam je zapamtio.

KOTA 45

U jedno novobeogradsko tek useljeno naselje sam prvi put došao jedne jesenje večeri davne 1974-te godine… Sa Zelenog venca je išao autobus na kome je pisalo "Blok 45". Zvali su ga u to vreme "streptomicin" jer se čekao satima, naročito posle osam uveče. Pozvala me, sa dosta velikom nelagodom, moja tadašnja devojka a buduća supruga na kafu, nije imala vremena da se viđamo onoliko često i dugo, koliko smo želeli, a ona je baš tada spremala anatomiju.

Obično je sa fakulteta dolazila do Terazija ili Trga Republike a onda smo, kad nas je studeni vetar poterao sa dugih šetnji, Kalemegdanom recimo, išli u Kozaru, Jadran ili Kulturni centar na gledanje filmova sa prethodnog Fest-a. Kako sam tada stanovao iza zadnje okretnice na staroj Karaburmi u "Drugoj novoj" a ona na poslednjoj stanici u tom tek zaseljavanom novobeogradskom naselju, dešavalo se, da dok stigne do mene, i krene sebi nazad, dodje u stan svojih roditelja (koji nisu živeli u zemlji) tek poslednjim prevozom, pred ponoć… Kada se to desilo treći put i kada je na moje pitanje počela da jeca da neće stići da spremi ispit, rekao sam, ok, ja ću dolaziti kod tebe, inače si tamo sama…Tek tada je nastao pravi plač koji nije mogao dugo da se zaustavi…

- Ali ja sam tati obećala da momci neće dolaziti u taj stan, morala sam da mu se zakunem…

Naravno da sam ostao nem na takvu izjavu a nisam želeo da budem onaj koji je izazvao krivokletstvo…

-Dobro, i ja ću da spremam ispite, pa ćemo se lepo naći kada se završi januarski ispitni rok.

Plač se zaustavio kao ga je neko odsekao oštricom. Pogledala me svojim ogromnim, suzama zarozanim očima ispod naočara, onom vrstom nemog pitanja koje u bukvalnom prevodu može da se artikuliše kao - "da li ti to zaista misliš ? Da se ne vidimo do kraja januara ?" I podizala je polako glavu ka mom kao sibirskim vetrom zamrznutom licu.

-Pa šta drugo da radimo ? Ja neću da Ti narušavaš obećanje dato ocu, još manje da ja budem razlog tvog neizlaska ili ne daj Bože treskanja na ispitu iz Anatomije.Brzo će proći ovo vreme a Ti ćeš znati jesam li ja taj kome se spremaš da pokloniš ne samo srce nego i telo.

Morao sam da joj stavim do znanja da se od nje već očekuje da pričamo ne samo o dešavanjima na njenom fakultetu, ko s kim, kako i šta već, nego i da definišemo našu vezu kako to mladim ljudima i dolikuje.

Sećam se da smo gledali "Dr Živaga " negde u to vreme. I kad se film završio, pitao sam je - zašto su Lara i Živago zaglavili krevet kad su se posle toliko dugo vremena videli a ne otišli u šetnju recimo… Samo me pogledala ispod naočara i rekla :

- Da li je to tebi jedino važno ?

-Pa naravno da nije, ali nekako i jeste, otkud Ti znaš da ja nisam recimo impotentan (pu, pu, pomislio sam u sebi )…

-Ma šta lupaš !? Šta Tebi fali ? Mlad si, prav, lep, šta još hoćeš ?

-Pa da budeš moja Lara, recimo, za početak.

Povukla je ruku iz moje, ali je odmah pritegla kragnu i skute inače kratke jakne (takva je moda rekla mi je kad sam joj skrenuo pažnju da je tesna za njena bujna prsa). Do Zelenog venca i njenog penjanja na autobus nismo progovorili ni reči.

-Onda do 27-og januara. Tog dana polažem.

-A ja 28-og, odgovorio sam napamet, jer raspored još nije bio ni objavljen.

-Dobro, 29-og. Ćao ! Mahnula rukom i ugurala se u buljuk koji se zaleteo na vrata čim ih je "majstor" otvorio.

Nisam joj ništa rekao. Mislio sam da se možda više nećemo ni videti…

Nekoliko dana kasnije, mislim da je bio petak, zadržao sam se na fakultetu, u ono vreme, predavanja su bila od 7 do 13. Pauza od 13 do 15. Vežbe od 15 do 19. Skoro sam uveren da je tako bilo svaki dan. Mašinski fakultet su završavali na vreme štreberi, dobro, i ambiciozni studenti, ali uglavnom oni koji nisu imali gde da odu od 13 do 15 i koji su ostajali u biblioteci ili učionicama i prelistavali gradivo. Kao što mi reče jedna koleginica nedavno, ja sam skoro svaki ispit spremila tako što sam prvi put udžbenik ili skripte čitala odmah posle predavanja konkretne lekcije, onda uveče, pred spavanje drugi put, i posle dva, tri dana treći… To nam je isto govorio profesor Saljnjikov, a mislim da je nešto tako napominjao i Luka Vujošević na prvoj godini… Dakle dolazim ja do zgrade u kojoj sam tada stanovao kod Mirka D. Stamenovića, kolege sa godine kome je otac, gastarbajter u Francuskoj kupio stan… Penenjem se oko osam, stepenicama u “II novoj “, a na njima skoro udrvljena od studi sedi moja devojka i gleda me tužnim, pretužnim očima…

-Već sam mislila da si našao neku drugu, što te nema… Jedva je progvorila.

-Imam vežbe do sedam, na fakultetu, svakog dana izuzev kad sam s Tobom pa me tamo nema. I umalo da odemo u "Kolubaru" na pivo…

-Gde, gde ?

-Ma u kafanu pored fakulteta.

-Hvala Bogu… Jedva je izustila. Hajde da udjemo, smrzla sam se.

Hteo sam da je uzmem u naručje ali se nije dala, samo me čvrsto stegla pod ruku i pošla za mnom.

U stanu je bilo toplo. Gazda i cimer je svakog petka išao kod svojih, u Svilajnac po provijant i novac, tako da sam bio sam. Čim sam zatvorio vrata, bacila je torbu i molećivim glasom zatvorenih očiju jedva rekla :

-Ugrej me molim te, umreću… Ugrej me brzo…

-Otkada si tu ?

- Od dva, došla sam pravo sa fakulteta.

-O Bože, pa da li si ti normalna ?

-Očigledno nisam, ali ne bih izdržala da Te ne vidim… Morala sam. Nisam više mogla ni da učim ni da jedem, morala sam…

-Ma šta si morala…

-Dodji legni pored mene molim te, dodji brzo. I odmah je svukla farmerke, jaknu kratkih skuta je bacila na pod, onda neku košuljicu i zavukla se u krevet -

-Hajde dodji brzo molim te, umreću…

Skinuo sam se polako i složio svoje stvari na stolicu, kao i uvek… Onda sam legao pored nje. Bila je led ledeni. Hladna kao Sneško Belić, mada njega nisam nikad grlio ali tako mi se učinilo. Onda je počela da me ljubi a ja da joj trljam ruke, noge, ramena, grudi… Počela je da me ljubi, i osetio sam kako joj suze klize niz obraze i završavaju na našim usnama. Bile su slane i tople. Onda je zavukla ruku u moje bokserice... Stresao sam se od hladnih prstiju koji su tražili nešto što sam odavno želeo da se desi.

Podigao sam glavu i pogledao je u oči… Zatvorila ih je i rekla :

-Ljubi me, uzmi me, hoću te, daj mi ga…

-Dodji da te ugrejem, zagli me jako, jako, jako… Hajde, zagrli me, ugrejaću te…

I izvadio sam njenu ruku, savio je oko moga vrata i poljubio je. Trajalo je to dugo, toliko dugo dok nisam osetio da se opušta, da je telo počelo da biva toplo… Onda je zaspala. Ja sam ležao pored nje i gledao je. Posle par sati sam je nežno poljubio i prodrmao… Kad je otvorila oči, upitao sam je :

-Moraš li večeras kući ili hoćeš da spavaš ovde ?

-Koliko je sati? Pogledala me uznevereno.

-Skoro će deset.

-Moram da idem, ne znam da li Jelica koja je ovaj mesec kod mene i s kojom spremam ispit otišla kod svojih u Doboj, trebala je.

-Pa da li ćeš stići do ponoći ?

-Idem autobusom do Zelenjaka a ako je autobus otišao ili ga nema, uzeću taksi.

Ustala je i počela da se oblači. Bilo joj je čudno što je polugola ali prsluče i gaćice su bile na svom mestu.

-Zašto me nisi hteo ?

-Zato što ne znam zašto si došla, da se oprostiš sa mnom ili da se dogovorimo šta i kako dalje. I da Te prvo ugrejem bila si led ledeni. I da Ti pokažem da mi nije stalo samo da te kresnem već da to bude stvarno rezultat naše veze…

- Ti si i sladak i lud. Ne znam šta ću s tobom… Dobro ako je tako, dodji sutra po podne kod mene.

- A obećanje ? A zakletva ?

-Dodji sutra ako me želiš. Ja Tebe želim i neću da Te izgubim ni zbog kakve kletve. A kad bih ispričala ocu šta se večeras desilo, oprostio bi mi. Samo dodji…

Otpratio sam je na autobus, nije htela da idem s njom, na moje pitanje ima li dovoljno za taksi, klimnula je potvrdno glavom, zagrlila me jako jako i poljubila kao Lara Živaga.

Otišao sam sutra dan. Odneo bocu vina, nisam se tada najbolje u njih razumevao, ali za toliko sam imao, a za prevoz mi novac nije ni trebao. Nisam poneo četkicu za zube. Nisam imao niakav osećaj: ni teskobu ni mladalačku juvenilnu adolescentsku čežnju za ženom, ni onog poletnog žara kao u navijača pred derbi. Išao sam opušteno kao kod tetke na nedeljni ručak. Prosto sam seo u "streptomicin" posle ob(r)eda zvanog "studentski meni" u Đušinoj menzi i "otplovio " za Blok 45. Sačekala me nasmejana i ozarena na vratima u Dr Ivana Ribara neki kasni broj.

Probudila me poljubcem i laganim drmusanjem negde oko 22…

-Zakasnićeš na autobus, rekla je tihim glasom. Tako bih volela da možeš da ostaneš. Tako bi volela da ostaneš zauvek Tako bi volela…

Stavio sam joj ruku na usta. Onda sam je zagrlio i zatresao njenu gustu kestenjastu kosu sa uvojcima. Gledala me nežno, mazno, čežnjivo kroz svoje naočare kao zaljubljena šiparica. Onda sam video kako se u uglu desnog oka skuplja suza i polako otkida i kotrlja niz rumeni obraz. Zaustavio sam je jezikom i olizao put kojim je prošla. Zagrlila me i počela da jeca…

-Šta je sad, podigao sam glavu da bih je pogledao. Ona je svoju gurala u moja nedra. Pustio sam je minut, dva.Onda se smirila i skinula naočari. Dok ih je brisala čaršavom kojim smo bili pokriveni, rekla je tiho ne podižući pogled :

-Ja sam ga uhvatila prvi put u životu. Zapravo Ti si mi ga dao… Bilo je neverovatno, za trenutak sam imala osećaj da visim na plafonu. Ti, ti nisi ništa primetio ?

-A šta sam trebao da primetim ?

Ona me čudno pogledala, onda kao da se zastidela kao klinka i stavila naočari.

-Pa, ja, kako da Ti to kažem, ja sam mislil…

Onda se ućutala. I pogledala kroz prozor u džunglu koja je razdvajala zgradu od reke (tek kasnije je tu uredjen najlepši kej u Beogradu, čuveno šetalište - vreme o kome ide priča bila je to neprohodna šuma raznog drveća, vrzina, leglo zmija i komaraca ).

-Ja sam mislila…opet pauza… ja sam mislila, ja sam mislila da sam frigidna…

 I okrenula se i opet zaplakala.

-Hajde stani, neka me stigne kletva, ostani noćas, ali sutra moraš da ideš… I pazi da te niko slučajno ne vidi.

Poljubio sam je, ustao, obukao se, zagrlio je, rekao - uči, vidimo se…

-Kada, upitala je ?

-Kad poželiš…

-Dodji onda sutra.

-Dobro doći ću. Šta da donesem ? Prva najbliža pijaca je bila kod Merkatora.

-Donesi mi, evo daću ti spisak, pa ćemo spremiti ručak.

-A da se nadjemo u gradu?

- Ne neću da gubim vreme u gradu. Hoću da dodješ čim se probudiš i da me maziš ceo dan. Hoću da vodim ljubav sa tobom.

-Do poslednjeg autobusa ? Hteo sam da budem duhovit.

-Ako si rešio da ideš, idi, inače će da Ti pobegne.Eno ga, stoji na stanici. A onda me zagrlila počela da ljubi, da me skida…

I naravno, kada sam izašao na stanici nije bilo nikoga. Ni putnika ni autobusa. Stajao sam neko vreme, dok me jedan čovek iz dolazećeg automobila nije video, otvorio prozor i dobacio :

-Momak, sledeći je ujutro ! A ako ideš u grad, put pod noge pa do opštine na Novom Beogradu…

Pogledao sam u njene prozore. Nije bilo svetla.

Podigao sam kragnu svoje jakne i krenuo peške put opštine na Novom Beogradu. Prolazio sam kroz gradilišta, pored ciganskih mahala, nekako izbio na Omladinskih brigada. S leve strane se zidala livnica u kojoj ću jednog dana početi da radim… U svakom slučaju bilo je svetla i nije bilo pasa lutalica kojih sam se najviše plašio. Bilo kako bilo, pred zoru sam stigao u stan u "Drugoj novoj" iza okretnice na Staroj Karaburmi.

Sutradan sam ipak otišao, znao sam da me čeka. Bila je šokirana mojom noćašnjom avanturom, ljuta što se nisam vratio. Pržili smo krompiriće i barili viršle, gulili kupus i pili ono vino od juče. I nije bio tako loše.

Te večeri me nije pustila da idem, mada nisam imao četkicu za zube. Dala mi je svoju.

-Ako želiš da položim anatomiju, a to je uslov da ostanem ovde i da se ne vraćam kod roditelja, molim te nemoj da ideš... Nemoj nikad da odeš...

Hteo sam da je upitam, jel do sledećeg ispita, ali sam oćutao. Takva vrsta humora nije bila na mestu.Ostao sam i te noći i sledećih osam godina, do mog odlaska u Irak. Bio sam pre neki dan, posle mnogo godina u Bloku 45. Ništa nije isto. Prepoznao sam neku decu po njihovim očevima u tom uzrastu… Samo je okretnica autobusa, a sada i tramvaja tamo gde je bila i onda. I Sava, kako čujem, s vremena na vreme dodje do nasipa. Kao pre 34 godine.

Milan Pajević, 6. aprila 2016. Na dan bombardovanja Beograda 1941.