четвртак, 30. јун 2016.

Blok nad blokovima


U blokovima ne žive ljudi, u blokovima žive likovi.
Dođe trenutak u životu kada počnete više da gledate za sobom, nego ispred sebe. Trenutak je to kada neopipljiva težina sećanja prevagne nad nadanjima. Nije slučajno da sam odluku da napišem devet priča o jedinstvenosti mesta svog odrastanja, o pejzažu koji je doživotno odredio tonalitet mojih osećanja, o onome što nazivam protohorizont, doneo baš kada sam se približio četrdesetoj, jedne tople februarske večeri, šetajući sam po Bloku 45. Bio je to klasičan primer blejanja sa samim sobom. Pisanje je za mene životna potreba i pišem samo o onome što me pomera iznutra, ili blokovski rečeno, o onome što me kida. Blok je bio i ostao mesto koje istovremeno volim i prezirem, mesto za koje su vezana neka od najlepših, ali i najgorih sećanja iz moje mladosti. Otuda verovatno i potreba da taj ambivalentni odnos raščistim i još jednom, zajedno sa vama, čitaocima ove knjige, prošetam po Naselju Sunca.
Verujem da ste puno puta čuli priče o likovima iz blokova. Ne znam da li ste obratili pažnju na to da se ne kaže «čovek iz bloka», već «lik iz bloka». To ukazuje na uvrnutost stanovnika periferije, na postranjenost njihovog društvenog položaja i pogleda na stvari. Blokovci su osobenjaci. Energija tla nesumnjivo utiče na ćud ljudi koji na njemu obitavaju. Činjenica da je najveći deo Novog Beograda iznikao na močvarnom zemljištu nasutom peskom, na tom nepostojanom temelju, na materijalu koji curi kroz prste i otežava hod, uvek mi se činila presudnom za oblikovanje mentaliteta likova iz blokova. Mi smo jednostavno navikli na to da ništa ne ide glatko, na to da nam tlo pod nogama izmiče, navikli smo na situacije koje nas lišavaju čvrstog oslonca. Jedan od prijatelja lepo je primetio: «Ko preživi blokove i ode preko osuđen je na uspeh, blokovi su surova životna teretana.»
Blok 45 je, kako bi se to marketinškim jezikom reklo, snažan brend. Uz njega se uglavnom vezuju priče o opasnim tipovima iz devedesetih godina, svetski poznatim krimosima, od kojih je većina upravo iz moje generacije, možda par godina starija ili mlađa. Nažalost, ta sasvim utemeljena loša reputacija potpuno je bacila u senku ono zbog čega smo svi mi, odrasli u Bloku, na njega i dan danas vrlo ponosni: na neverovatnu kreativnu energiju koja se uglavnom očituje u muzici (neki od najpoznatijih bendova u Beogradu, ali i bivšoj Jugoslaviji, ponikli su u Bloku), čuvene grafite na garažama, nepresušnu inventivnost u stvaranju slenga (blokovskog jezika), ali i lepotu keja, reke i zelenila u koje je Blok ušuškan. Nema godišnjeg doba u kojem Blok nije čaroban. Zato i ne čudi da blokovci ogroman deo svog vremena provode napolju, u već spominjanoj bleji, ili u bavljenju nekim od sportova na brojnim terenima za basket i mali fudbal, ili na spravama na keju. Ulica je u blokovskom životu važna obrazovna «institucija», i kada se za blokovce kaže da ih je vaspitala ulica, to nema uvek uvreženo negativno značenje. Pravila igre koja od malena naučite «viseći» na terenčetu, u beskompromisnoj fuci na asfaltu, pravila su koja vam se kasnije životu pokažu kao dragocena.
Ako ste odrasli u Bloku 45 razdaljina je za vas relativan pojam, a pešačenje doživotno opredelenje. Svakodnevno odlaženje do početne stanice javnog prevoza, devojke ili momka u susednom bloku meri se u stotinama metara, a ponekad i u kilometrima. U drugim će vam se gradovima čuditi da ste od jednog kvarta do drugog došli peške. U blokovima se to podrazumeva.
Kao i većina likova odraslih u Bloku i ja sam išao u OŠ Branko Radičević. Ubitačno klizava pasarela, spartansko trčanje u šorcu i majici po snegu i neki profesori od kojih su nam se svima želuci vezivali u čvor danas mi izgledaju kao sećanja iz nekog drugog života. U međuvremenu se sve promenilo: država (nekoliko puta), stoleće, milenijum, klima, ponašanje i ophođenje. Od Branka iz mog vremena ostale su samo zgrada i čuveno okupljalište kod česme.
Mnogi će sigurno zameriti što sam propustio neke jednakovažne odlike života u Bloku, ili da pričam o Bloku koji više ne postoji. Neki će s pravom reći da je priča o Bloku 45 dobrim delom primenjiva i na druge blokove. Sve su to više nego prihvatljive primedbe. Namera mi nije bila, niti smatram mogućim, ispričati priču o Bloku kakav je sam po sebi. Ima onoliko Blokova 45 koliko je ljudi koji ga misle i proživljaju. Moj je samo jedan od pogleda u moru pogleda na betonski eden. U Bloku ne živim od avgusta 1999. godine. S vremenom on je za mene postao mentalni prostor kojim i kad se fizički krećem, hodam kroz vlastita sećanja.

tizer iz buduce knjige, autor Ivo KP