Naselje sunca i meseca

Kada smo poceli da dolazimo u Blok 45,  bilo je to kao osvajanje nekih teritorija. Kao zauzimanje stanice na Mesecu. Postojao je taj jedan put – Jurija Gagarina do Bloka 45. Jedine gradevine bile su sa leve strane. Potom, pešcare i mocvare. Leti su kreketale žabe, duvale pešcane oluje. Kao decaci iz "Toma Sojera" imali smo kontakt sa rekom u njenom najdivljem obliku. To je bila džungla i veliko igralište. Imali smo jedno samo za nas. Iako mnogi nikada nisu mogli da shvate dinamiku  Novog Beograda, nama je on bio potpuno jasan. Daleko bolje ga razumemo od bilo kog drugog dela Beograda. Naravno, danas se promenila i struktura njegovih stanovnika. Mnogo zanimljivih ljudi je živelo u Bloku 45. Mnoga potkrovlja su bila dodeljivana umetnicima. Jedino tu postoje potpuno zagasiti, prašnjavi zalasci sunca u narandžastom kontrasvetlu. I stalno se nešto kopa, zida, ruši, dodaje. Bez obzira šta ljudi mislili o socrealistickoj arhitekturi, mislim da ona pruža mnogo humanije oblike i prostore za život. Imali smo mogucnost da se bavimo sportom. Mnogo je poznatih košarkaša poniklo odavde, takode i muzicara. Ako je posmatramo strogo likovno, rec je o spoju crvene cigle, betona i okolnog zelenila. Na kraju Jurija Gagarina udariš u kukuruzna polja. Blok 45 je mesto gde još nesmetano može da se sanja o raznim stvarima. Sa te pozicije coveku se cini kao da je nebo bliže, a zvezde gušce i sjajnije – Mihael Milunovic.