 |
| Foto : Zoran Ilić |
Intervju za Fortyfivers sa režiserom Radivojem Andrićem, autorom kultnih ostvarenja kao što su dvodelni film Munje, Tri palme za dve bitange i ribicu, Kad porastem bicu Kengur, i drugih. Jedan je od najboljih srpskih reditelja, a ljubav prema Bloku 45 nije krio.
Kada si počeo da se baviš filmskom umetnošću i kako se rodila ljubav prema njoj?
Ta vam pravo kažem – ne znam... Kad sam završavao osnovnu školu „Branko Radičević“, trebalo je izabrati smer, tad je u školstvu postojao sistem usmerenog obrazovanja. I nisam znao šta me tačno zanima, jer skoro sve me je zanimalo. Takvog sam duha, otvorenog. I majka me pošalje kod psihologa da rešavam neke testove da bih otkrio šta me najviše zanima. Na testovima ispadne da bi najbolje bilo da postanem kuvar, a na drugom mestu onoga što mi najviše odgovara je bilo zanimanje – šumar. Dakle, ni „U“ od umetnosti.
Doduše, voleo sam da čitam i čitao sam baš mnogo. Čitao sam sve što mi je došlo pod ruku. Čitao sam i tokom nastave ispod klupe jer mi je često bilo dosadno na časovima. Nisam čitao samo stripove, nego i Grofa Monte Krista, Vinetua, Mač od Šanare, a kasnije Sarojana, Velikog Mona, Selindžera, Branka Ćopića, itd, itd. Roditeljima sam neizmerno zahvalan što su mi usadili ljubav prema knjigama. A kako sam mnogo čitao, nisam loše ni pisao. Sećam sa da je moj razred osmo jedan, često na časovima srpsko-hrvatskog od profesorke Ljubinke Rodić tražio da pročitam svoj domaći rad. I često su se svi smejali. Da ne ispadne sad da sam ja bio jedini duhovit, razred je tražio i da čuje sastave Bože Ćosića, mog divnog i nažalost pokojnog druga. Verovatno je klica tog filmskog oka koju sam kasnije razvio bila u literaturi. Mislim da je najveći užas modernog doba što deca skoro uopšte ne čitaju. Čitanje razvija maštu, jer sve moraš da zamišljaš, a mašta je jako važna i za razne poslove (ne samo za umetnike, nego i za recimo naučnike), a i za sam život. Bez mašte je dosadno.
Moji roditelji su se bavili televizijom, otac Vladimir je TV reditelj i scenarista, a majka Bojana dramaturg. Sa te strane sam imao sreće, pa su mi oni poturali knjige koje bi trebalo da pročitam, a ja kako sam gutao knjige – čitao sam i ono što ja hoću, a i ono što mi oni poturaju. Mislim da su njih dvoje najvažniji element koji me je usmerio ka filmu, ali ne direktno iako su se time bavili, nego indirektno, preko knjiga.
Sad, kad sam već dobrano prevalio pedesetu, i kad su stvari uglavnom legle na svoje mesto, čini mi se da bih bio odličan kuvar, šumar možda ne, ali vrtlar/baštovan sam sjajan. Trenutno veće zadovoljstvo nalazim u prirodi nego u radu na filmu.
Kultnim filmovima koje si režirao uspešno si opipao puls mlađe publike. Da li su danas mladi i generalno publika drugačiji ?
Naravno, sve se menja, pa i publika. To je taj progres. Problem je u tome što se progres sad odvija višestruko brže nego pre 30 godina. Samim tim se i publika mnogo brže menja. I mnogo je teže uhvatiti šta mlade zanima. Nekad uspeš u tome, nekad ne. Važno je da se trudiš i da daš sve od sebe, pa ako ne uspe, nema veze, uspeće možda sledeći put.
Kad sam stigao pred kraj srednje škole video (muzički) spotovi su postali popularni i onda sam nekoliko godina kasnije na fakultetu slušao jadikovke kako je teško zadržati pažnju mlade publike, kako su navikli na kratke kadrove iz spotova, kako sad sve mora mnogo brže, itd, itd... To je bilo krajem osamdesetih. E, pa zamislite kako je sad, u vremenu igrica i Tik-toka. Još kad nam dođe veštačka inteligencija...
S obzirom da je humor često prisutan u tvojim filmovima, šta je to što ti on pruža kao umetnička strategija?
Ja sebe ne smatram umetnikom, više volim da mislim o sebi kao o filmskom radniku. Na Fakultetu dramskih umetnosti se uči da je film istovremeno i industrija i umetnost. I to definitivno jeste tako. Nisam sasvim siguran gde je granica između te dve oblasti, a nekako mi se čini da sam ja više na ovoj industrijskoj strani. Mislim, počeo sam manje više kao raznosač kafa po filmskim i TV ekipama, pa sam bio asistent režije zadužen za rekvizitu, pa treći asistent, jednom sam bio i sekretarica produkcije (javljao se na telefon u kancelariji TV ekipe), pa sam došao do drugog asistenta režije i na kraju postadoh i pomoćnik režije, što je jako važna pozicija u ekipi, pomoćnik je član „glavnog štaba“ filmske ekipe koji čine još samo tri „funkcije“: reditelj, direktor fotografije, direktor filma i pomoćnik. U tom štabu se donose sve važne odluke tokom priprema i snimanja. Dakle, može se reći da sam prošao celu strukturu filmske ekipe, došao sam iz baze i sebe i dalje smeštam u tu bazu, a ne među umetnike.
A humor je lekovita stvar. Ja pokušavam svojim filmovima da zabavim publiku. Život je isuviše ozbiljan i povremeno mračan, pa se trudim da kroz filmove unesem veselost u naše živote. Humor je i katarzičan, kad se dobro ismeješ izlaziš iz sale pročišćen. Humor je recept da bi se život olakšao. Moguće je da umetnost (između ostalih stvari) jeste i kad uspeš da o ozbijnim temama govoriš na duhovit načim. Ne volim da se bavim ozbiljnim i velikim temama, mislim da je sasvim moguće i u malim temama dodirnuti suštinu.
Kako je izgledalo tvoje studiranje i „kaljenje čelika” u filmskoj umetnosti I da li je nekada bilo teže napraviti film?
O tome sam već delimično pričao, evo malo detaljnije. FDU sam upisao iz trećeg puta. Prvi put nisam prošao ni test opšte kulture. Drugi put sam se mnogo bolje spremio i prošao sam sve krugove (pakla) i kad je komisija objavila spisak, bio sam 13., a primili su 12 ljudi, znači prvi ispod crte, trinaesto prase. Tada me je prof. Darko Bajić ohrabrio kad je video koliko sam bio očajan dok sam gledao u spisak, rekao je otprilike – Dođi obavezno sledeće godine, primićemo te, vidiš da je sad bila velika gužva. I stvarno su me primili iduće godine. Pomoglo mi je prilično to što sam poslednje dve godine srednje škole išao u 12. gimnaziju na Voždovcu, smer mi se zvao – organizator kulturno-umetničkuh delatnosti i aktivnosti. U školi sam imao predmete: Istorija filma, Istorija pozorišta, Istorija umetnosti, Proučavanje književnog dela, itd. Mnogo više od predavanja u srednjoj školi mi je pomoglo poznanstvo sa drugarima i drugaricama iz razreda. Zbližila su nas zajednička interesovanja, pa smo već tada krenuli da redovno visimo u Kinoteci, DKC-u, često smo išli u pozorišta, mislim da sam u te dve godine odgledao bukvalno ceo repertoar, plus BITEF, plus gerilsko pozorište Ljuše Ristića... I sve to za džabe. Imali smo šeme za svako pozorište kako da uđemo besplatno. Glavni kompanjoni u tome su mi bili Saša Latinović, sada pozorišni reditelj i Dejan Novčić, sada filmski i TV reditelj, pisac i pesnik. Jedino nam je Zvezdra teatar bio nesavladiva tvrđava.
Filmska režija je zanat u prvom redu, a umetnost možda dođe, a možda ne dođe. A i ovaj zanat, kao i svaki drugi zanat na svetu se peče. Ne možeš ti da završiš fakultet i da postaneš reditelj. Moraš prvo da ispečeš zanat. Ja sam mnogo radio po ekipama kao asistent i pomoćnik, u taj posao pomoćnika reditelja sam uvukao i našeg čoveka iz bloka, Balšu Đoga, i mislim da sam zanat dobro ispekao.
Film je uvek nenormalno teško napraviti. Prvo se godinama mučiš da nađeš odgovarajući scenario, pa se onda godinama mučiš da uz pomoć producenta skupiš novce za film. To vrlo često ne uspe. A ako uspe – pakao tek sledi. Novca nikad nije dovoljno, uvek je osnovna tehnika – štap i kanap iliti seci uši - krpi dupe. I onda kad na jedvite jade uspeš da snimiš i misliš to je to, ma kakvi, đavola, pakao se nastavlja, izmontiraš film i vidiš da je predugačak ii dosadan ili nerazumljiv ili neduhovit, pa onda Jovo nanovo, drndaj karove, okreći scene, krati, seci, premeštaj, prekomponuj...
Mislim da je sad svakako mnogo lakše snimiti film, tehnika je postala mnogo lakša, jednostavnija, bolja i dostupnija običnom čoveku. Ranije su ti za rasvetnu tehniku bila potrebna dva kamiona, jedan za reflektore, stative i kablove, a drugi sa agregatom za struju. Sad sve staje u jedan kombi. Ranije se radilo na filmskoj traci (ja sam „Tri palme...“ snimio tako), a traka skupaaaaa (metar trake oko jedan dolar, a za film ti treba recimo 20.000-25.000 metara), štedelo se mnogo, vežbaj sto puta, pa jednom snimi. Pa dok se razvije traka, pa se na novoj traci dubl negativ, pa nova traka pozitiv radna kopija, pa plaćaj laboratorije... A sad je sve to digitalno.
Šta je film za tebe danas, posle svih iskustava koje imaš?
FIlm je uglavnom težak rad. Veliko je zadovoljstvo raditi sa 80-100 ljudi na istoj stvari, naročito kad svi veruju u to što radite. Ali je istovremeno vrlo teško raditi sa tolikim brojem ljudi. Pritom su ti ljudi totalno različiti, ti istog dana radiš s profesorom hemije koji te savetuje oko nekog eksperimenta i sa pastirom čije si stado iznajmio za snimanje. Film su najmanje crveni tepisi (koje inače baš ne volim), kokteli, festivali i premijere, a mnogo više neprospavane noći, petnaestočasovno radno vreme, težak stres, ponekad i infuzija da bi pregurao dan, problemi koji smenjuju jedan drugi kao na pokretnoj traci, gomiletina kompromisa, da ne nabrajam dalje jer mogu u nedogled.
Kako gledaš na svoju karijeru u celini od trenutka početka do danas i da li bi nešto radio drugačije?
Ja sam prilično zadovoljan ovim što sam uradio. Bilo je tu, naravno, i lošijih uradaka, al sve u svemu nisam mnogo, da prostite na izrazu, zasrao. Moguće je da bih nekoliko poslova koje sam prihvatio, a da mogu sve ponovo – sada odbio. Neki poslovi su bili prestresni za mene.
Šta za tebe predstavlja Blok 45 i šta te najviše veže za njega ?
 |
| Foto : Zoran Ilić |
A još pre toga, tržni centar s poštom i kafanom i bankom u sred bloka, još nije bio izgrađen, tu je bio pesak i prirodna granica između dva dela bloka, pa je non-stop trajao rat blatom između ta dva dela. Nađeš neki savitljiv prut, napraviš kuglu od blata, natakariš na vrh štapa i hitneš blatnu kuglu, mnogo dalje leti tako, nego kad baciš rukom. Svi soliteri na „liniji fronta“ su bili istačkani sasušenim blatnjavim „zalepcima“. U tom ratu su učestvovali samo soliteri. U četvorospratnicama su živeli neki finiji ljudi. Još uvek pamtim kako sam ko bez duše bežao dok me je jurio Fiks kad sam ga pogodio kuglom po sred čela. Posle smo postali prijatelji.
Mnogo vremena sam proveo na „klupici“ sa ekipom okupljenom oko benda Antje i kasnije Car Lazar i alkohol bluz bend, tu su bili Bole Holas, Stana, pokojni Moša, Tavac, Ćifla, Vasa, Milica, Jelena, Jugoslava (njenu smrt nikad neću prežaliti), Zemun, Noske iliti Hoc, Miki, Boki Konestabo, Đole Hegel zvani Pipi, Trifke, Blaža, Žabac, Zlaja, nekog sam sigurno ispustio, nek se ne ljuti, davno je bilo. Imali smo ugovoren znak zvuždukom, dođeš ispod prozora nekog od ekipe i samo zvizneš, taj se pojavi na prozoru, mahne i siđe za koji minut, pa sa njim do sledeće zgrade i prozora, zvizneš i tako, posle dvadesetak minuta – cela ekipa je na klupici. Devojke nisu znale da zvižde, pa su ispod prozora vikale „fiju-fit, fiju-fit!“. To je bilo mnogo slatko.
Kasnije smo upoznali ekipu starijih mangupa, Kikelu na primer, pa smo sedeli sa njima i slušali njihove šašave priče. Uh, kako je ta ekipa igrala flipere i stoni fudbal kad dođu ringišpili i „Balerina“ i kruške za udaranje na poljanu...
Poznanstva iz bloka su me nekoliko puta spasla u životu. U vojsci u Petrovcu na Mlavi me je maltretirao neki veliki Crnogorac, desetar, ko od brega odvaljen. Ja očajan, ne znam kako da se izvučem i jednog dana u kasarni naletim na Đoleta Komandanta (i on je nažaost pokojni) vođu mlađih blokovskih mangupa. I on me prepozna! A zapamtio me je jer jednom dok sam bio klinac on naleti na mene i hoće da mi uzme bicikl „Tomos“, tek sam ga dobio na poklon. I ja ne dam. On kaže -Jel ti znaš ko sam ja?, ja kažem- Znam, ti si Đole Komandant. On će – Znaš da sam Đole Komandant, a ne daš bicikl. Ja kažem – Ne dam. I on me išamara i uzme bicikl. Posle sam našao bicikl negde na Savi. I kad me je sledeći put sreo, ja mislim, uh, sleduju mi šamari, a on me zagrli i kaže – Dobar si ti klinac, imaš muda. I sad, mnogo godina kasnije, u Petrovcu na Mlavi, ja se požalim Đoletu na tog desetara i on kaže ne brini. Ne znam šta mu je uradio, al taj desetar mi se nikad više nije obratio.
I Popa (neki ga znaju po nadimku Ludi) me je više puta tokom devedesetih izvlačio iz gužve po beogradskim noćnim klubovima.
Ljudi su ono najvrednije. I sad, kad mi neko iz posla kaže – E, i ja sam iz bloka, a meni odmah toplije oko srca i sa tim mnogo brže postajem blizak. To ti je taj lokal patriotizam iako već više od 20 godina ne živim u bloku.
Pohadao si OŠ „Branko Radičević”. Po čemu pamtiš dane iz školske klupe ?
Uh, po mnogo toga. Kad sam krenuo u prvi razred škola još nije bila sagrađena, tako da smo časove imali u prostorijama kućnog saveta po soliterima. Pritom tad još nijsam ni živeo u bloku, nego u Birčaninovoj. Roditelji su dobili stan u bloku (socijalizam je to bio, stanovi su se dobijali od države), al još nije sve bilo dovršeno, a da kasnije ne bih menjao školu, išao sam sa Slavije u blok.
Kad je škola bila sagrađena, eh koja je to bila radost. Sala za fizičko, bazen, malo dvorište, veliko dvorište, stepeništa s gelenderima (za spuštanje na guzici), pasarela za trčanje i provlačenje ispod, divota božja.
Pamtim jasno mnoštvo događaja, al evo dva-tri koji su možda zanimljivi za prepričavanje.
Kad smo prešli u malo više razrede, prva profesorka pored učiteljice je bila profesorka muzičkog Borika. Divna žena, zbog nje i zbog dede po majci Tihomira Mirića, direktora opere i baleta u Narodnom pozorištu u Sarajevu, sam zavoleo ozbiljnu muziku. Koliko puta smo na Borikinim časovima slušali Vltavu Bedžiha Smetane, skoro da napamet znam svaki stav. Dakle, posle nekoliko časova kod Borike, kaže ona meni da pozovem majku da dođe na razgovor. I ode Bojana u školu i Borika je sa veliki oprezom pita da li bi ona, Bojana, mogla nekako fino da mi kaže, a da me ne povredi, da na časovima kad ceo razred peva, da ja – samo otvaram usta. Jer toliko nemam sluha, toliko falširam, da ceo razred izbacujem i iz tempa i iz svega. I moja majka kaže – Naravno, nikakav problem. I tako sam ja celo školovanje samo otvarao usta. I kasnije, kad su došli tinejdžerski dani, pa se uz gitaru pevalo pored Save ili negde na moru – ja sam i dalje samo otvarao usta. Al vežbao sam godinama i sad bez problema mogu da pevam razne partizanske pesme i marševe, uvežbao sam i Konjuh planino, a sad imam težak zadatak i vežbam Stani, stani Ibar vodo. Ponekad dobijem pohvalu „da sam ga ubo“ od supruge Lidije koja je bila solista u školskom horu.
Sličnu nesposobnost sam imao i za fudbal... Tada je u razredu bilo oko 30 učenika, pola dečaci, pola devojčice, dakle, od dečaka su mogla da se sastave dva fudbalska tima, po 7 dečaka, pa se igra na rukometne golove. Ja sam bio - golman drugog tima. Ne škole, nego razreda. Dakle, najgori od najgorih. Al trpeli su me drugari. Jednom sam se proslavio na međuškolskom takmičenju u Pionirskom gradu, a golman prvog tima se povredio, pa ga ja menjao i odbranio penal. Nije nam to pomoglo jer sam primio jedno 7 golova, al nema veze, odbranio sam penal, razred je bio ponosan na mene.
Drugi šašav događaj. Umro je Tito i izaberu iz svake škole nekoliko pionira da idu kod Kuće cveća, da tamo drže stražu dok traje sahrana. Iz osmog jedan izaberu Božu Ćosića, Željka Porobiju i mene. I stojimo mi tamo, pionirske marame i ti folovi, na stotine nas, okolo svi oni silni državnici, predsednici i kraljevi. Al nismo samo stajali, nego moraš da držiš stisnutu pesnicu uz slepoočnicu, to je bio pionirski pozdrav. Kao, Boško Buha je jednom tako pozdravio Tita jer je imao bombu u ruci, pa nije mogao da salutira ispruženim dlanom kako valja. E, sad, kad držiš tako ruku jedno tri minuta, vrat počinje da ti se koči, leđa bole, a ruka hoće da otpadne. Pošto sam reditelj, sad skačem iz svoje vizure u vizuru Bože Ćosića. Kaže Boža, stojim ja tako, ne vredi, ne mogu više da izdržim, ruka otpada i dosetim se ja, kaže Boža, pomerim se pola koraka udesno i naslonim lakat na ovog do sebe. Odlična ideja, zar ne, ceo njegov red se pomeri i svi tako naslone lakat na rame ovog do sebe. I odahne Boža, i kaže, sad kad sam rešio problem, postaje mi dosadno i počinjem da zveram oko sebe i pravo ispred sebe ugledam Radivoja koji nije imao tako dobru ideju kao ja, al je ipak našao rešenje – palcem i kažiprstom se uhvatio za resicu uha i tako odmara ruku. Resica se otegla i pocrvenela i moj ti Boža nije mogao da se suzdrži i prasne u smeh, a ja čim sam čuo da se Boža smeje, krenem i ja, a za nama i Porobija. I ne vredi, to je ono kad znaš da ne smeš da se smeješ, al te uhvatilo i ne pušta. Ne možmo da se zaustavimo. I tako nas trojicu izbace sa Tiove sahrane... Posle je bilo ribanje kod direktorke škole Ljubice Taipi... Koliko se sećam i njoj je bilo smešno to što smo joj ispričali, nije se smejala, nije smela, al mislim da smo prošli samo s ukorom razrednog starešine Ljiljane Dragutinović (još jedne divne žene), izbegli smo ukor direktora škole.
I za kraj, šta misliš o projektu „Fortyfivers”?
Mislim da je mnogo važno da su ljudi koji čine lokalnu zajednicu povezani. Tako je mnogo lakše odbraniti se od zala (na pr. bušenja nasipa). Jako mi je drago da se „blokeji“ drže zajedno. I da im Fortifajversi pomažu u tome. Mislim da je to mnogo važno zato što budućnost ove naše civilizacije koja definitivno ide nizbrdo – vidim u lokalnim zajednicama. Mislim da će te uskoro mnogo više štititi blok nego država. Država je efemerna stvar, a lokalna zajednica nije, jer ti poznaješ dobar deo ljudi koji čine tu lokalnu zaednicu, pa je onda sve konkretnije.
