Auto je bio vlasništvo Instituta za hemijske izvore struje iz Beograda koji je radio na projektu prvog jugoslovenskog električnog automobila.
Verovatno najveći trend u autoindustriji je elektromobilnost, no o njoj se u bivšoj Jugoslaviji razmišljalo i krajem sedamdesetih godina.
Decembar 1979. godine : Ako pored vas prođe jedan sivi trabant, potpuno bešumno i bez dima iz auspuha, ne čudite se – to neko iz Instituta za hemijske izvore struje u Beogradu obavlja poslove u gradu odnosno jedan zanimljiv i koristan eksperiment.
Ima u Beogradu jedan automobil, koji od januara ove godine nije nijedanput stao na bilo kakvu benzinsku pumpu. Taj auto, inače marke “trabant”, prevaljuje svakog dana put od Bloka 45 do Zemun-Polja bez kapi benzina. Jedino što svaku noć stoji parkiran uz JG 249 u Bloku 45, sa čijeg drugog sprata ide dugačak kabl do njega.
Kabl ide iz stana inženjera dr. Zorana Stojiljkovića, valjda jedinog Jugoslovena koji vozi električni auto. A taj trabant je vlasništvo Instituta za hemijske izvore struje iz Beograda, čije jedno odeljenje, na čelu s inženjerom Bojanom Kragićem i uz suradnju s inženjerom Stojiljkovićem iz Centra za multidisciplinarne studije i docentom Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, vrlo ambiciozno radi na projektu prvog jugoslovenskog električnog automobila.
Inženjer Stojiljković svakodnevno vozi ovaj prepravljeni auto, pomno ispitujući njegova svojstva i usavršavajući ga polako. On je i autor tehničkog rešenja elektromobila.
I ranije sam sarađivao s Institutom pa sam se jako zagrejao za njihovu ideju o ovakvoj vrsti vozila. Potpuno sam se predao ovom poslu. I ja i kolege iz Instituta, i, evo, uspeli smo. Ali ovo je samo početak, kaže inženjer Zoran Stojiljković, kojeg smo ovih dana zatekli u Zemun Polju u jednoj radionici Instituta kako obigrava oko trabanta i svaki čas nešto popravlja, doteruje, šrafi, meri…
Ako je automobil na električni pogon vozilo budućnosti, mi smo imali prilike otputovati koju deceniju unapred. Inženjer Stojiljković nas je ljubazno pozvao na jednu vožnju bez benzina.
Iako nas je u početku zbunila komandna ploča preuređenog trabanta, krcata nekim satovima i elektronskim instrumentima, vrlo brzo smo se navikli na pomalo neobičnu vožnju bez trzanja, bez urlanja motora, samo uz tiho zujanje elektromotora.
Vozili smo se zemunskim ulicama brzinom i do 60 kilometara na sat.
Vidite, pokazivao nam je, ne bez ponosa, inženjer Stojiljković, ovaj auto ne zagađuje okolinu, nije bučan, a s jednim punjenjem može prevaliti pedesetak kilometara dnevno. Uz sve to, potroši struje za svega deset dinara. Zar nije idealan za gradsku vožnju?
Poslije ove vožnje, koja razbija svaki skepticizam, upitali smo inženjera Stojiljkovića što je specifično u njegovom tehničkom rešenju jer zna se da u svetu ima bezbroj pokušaja, manje-više sličnih.
Nema tu nikakve tajne, rekao nam je. Princip je kod svih uglavnom isti: akumulatori i elektromotor. Mi smo, ipak, uspeli dobiti velik koeficijent iskorištenja energije akumulatora u vučnu energiju. Zatim, postignuta je velika sigurnost automatskom elektronskom zaštitom. Da, na primer, ne dolazi struja veće jačine od 100 ampera. U ovom trabantu je menjač u istoj funkciji kao kod benzinaca. Vozim drugom i trećom brzinom i rikvercom, a sve to, naravno, uz kvačilo. Kvačilo ima i jednu izuzetnu ulogu. Prilikom nekog kvara, koji se može dogoditi uvek u elektronici, primera radi, elektromotor se ne može zaustaviti, onda ga kvačilom samo odvojimo od pokretačkog mehanizma i auto stoji iako se motor vrti i dalje.
Trabant nije jedini
Od inženjera Stojiljkovića smo dalje saznali da su glavni problemi u razradi ovog projekta akumulatori. Uz jače i po dimenziji manje i lakše akumulatore, do kojih je vrlo teško doći, elektromobil bi bio mnogo savršeniji.
Ovaj sada ima čitav niz glomaznih akumulatora, a snaga mu je samo pet i po konjskih snaga. U sljedeće dve godine Institut planira nekoliko prototipova ovakvih vozila.
Već ovih dana radi se na jednoj zastavi 101 i zastavi 750 kombiju, koji se prepravljaju i doteruju za elektropogon. Cilj ovog istraživanja je da se dođe do automobila na električni pogon koji bi imao radijus kretanja od 100 kilometara, uz brzinu do 80 kilometara na sat.
Inženjer Stojiljković je duboko uveren u budućnost ovakvih vozila.
Nema sumnje da je u ovakvoj energetskoj situaciji u svetu ovo prava mala revolucija, kaže on. Ipak, to neće ići tako brzo. Mislim da će u početku ovo biti vozilo za grad, dostavno ili taksi, a kasnije, ko zna?
Mali trabant se kreće beogradskim ulicama i kroz Blok 45, ali retko ko obraća pažnju na to da je bešuman. Nezapažen je, a izaziva velik interes čim prolaznici shvate o kakvom je vozilu reč.
Zasad su i predstavnici zakona prilično nepoverljivi prema elektromobilu. Eto, nedavno je saobračajni policajac zaustavio trabant i naplatio vozaču kaznu od 500 dinara. Bio je četvrtak, a posljednja cifra njegovog registracijskog broja je devet (pravilo par-nepar). Nisu pomogla uveravanja vozača da ovaj auto ne troši benzin te da nema veze s restrikcijom tog goriva. Policajac je samo slegnuo ramenima i obavio svoj posao.
A možda će ovaj elektrotrabant, za koju deceniju, stajati u nekom muzeju, sa svim počastima koje mu dolikuju.
Napisao: Dragutin Minić, snimio D. Timotijević (RTV revija, 1979.)
Izvor: yugopapir.com
