петак, 03. октобар 2014.

Intervju sa Kojom (Disciplin A Kitschme)


Kada kazes muzika, na sta tacno mislis, reci mi?

…je naslov pretposlednjeg albuma grupe Disciplin A Kitschme. To je konstatacija u formi pitanja, pa nije potreban odgovor.Veruj mi da je svaki drugi novinar u vreme objavljivanja istoimenog albuma iskoristio ovaj naslov da mi postavi kao jedno od pitanja. No, pošto se ovde radi o srcu dragom bloku 45, reći ću da je to ustvari opis stanja u kojem se rokenrol nalazi, pad muzičke industrije, gubitak fizičkog formata na kojem se nalazi muzika, kao i same ideje albuma. To je bilo 2007, a sada je još grđe. Mislim, sve to i dalje postoji, ali je prilično simbolično, u nekim malim tiražima.

Mladi i muzika danas, prave vrednosti , ima li nade? 

Ne treba previše popovati mladima, tako rizikuješ da zazvučiš kao oni koji su svojevremeno tebi takve stvari pričali, a ti ih nisi slušao..…Danas je jednostavno drugo vreme, drugačije se doživljava muzika, rok više nije mistična stvar i sviranje gitare verovatno više nije izazov, kakav je bio u 60-tim, 70-tim, pa i u 80-tim. Pogotovo što danas  kompjuter, kao i mobilni telefon, pruža niz mogućnosti, koje su u ono vreme bile potpuno nezamislive. Lokalno imamo problem, to je sigurno, zbog raspada zemlje, koji je, u sprezi sa nasilnim uspostavljanjem kapitalizma, sve vratio unazad i doveo do pada vrednosti o kojima pričaš. Od tada mi imamo ovde isključivo banalne, vulgarne političko-estradne doživljaje, koji najviše pažnje uzimaju, dok je kultura, a kamoli potkultura sekundarna stvar.

Kako komentarišete scenu i stanje na sceni u zemlji? 

Pomenutim stanjem su pogođeni najviše novi i najmlađi bendovi, oni koji treba da čine tu scenu, koji bi trebalo da istražuju I kreiraju nove lucidne generacijske hitove. Ali, ograničeni granicama svoje male i haotične države, bez medijske potpore, niti bilo kakve ozbiljne muzičke industrije, oni upadaju u zamku letargije, ironije, besa, jednom rečju nemoći. Teško je mladom čoveku da sve to razgrne i pogleda preko, kad se njegov glas nigde ne čuje i kada ga ima samo na FB profilu.

Koje je doba zlatno doba za Disciplinu?

Svako, a pogotovo ovo danas, samom činjenicom da grupa postoji i uredno stvara.

Jedan od krajeva grada u kojima ste ziveli je Blok 45. Sta ste odatle poneli dobro, a sta ne ? 

Moji su se sa Čubure doselili u blok polovinom 1973. i to u dvospratnicu, a ne soliter, kako su neki svojevremeno pogrešno informisali javnost. Znači, ulica Nehruova. U početku sam bio đak-pešak, idući svakog jutra par kilometara pešice do osnovne škole u Bežaniji, dok se ona nije konačno izgradila i u bloku. Basket je bio svakodnevna aktivnost po terenima u onom delu bloka bliže reci. S obzirom da su dvospratnice nadomak Save, često sam bio i na keju, a sećam se i kad kej nije postojao, tu je tada bila neka zanimljiva šumica, kao one tamo preko puta na Međici. Splavova uopšte nije bilo I kej je bio jedan inspirativan, prazan i čist prostor, spoj betona I vode, gde je pucao pogled na sve strane. Moji najbolji prijatelji iz bloka su bili Zoran Janić, (na žalost rano preminuo, inače između ostalog i pevač grupe “Bezobrazno zeleno”), Goran Bulatović Manza (osnivač i prvi bubnjar “Partibrejkers”), njegova sestra Bojana (kantautor Bo), kao i Igor Petrović, koji mi je pokazao par osnovnih pozicija za solo na gitari, a kasnije i fotografisao početke Discipline kičme. Mnogo vremena sam provodio po njihovim gajbama utvrđujući gradivo istorije rock muzike beskrajnim preslušavanjem ploča, kasnije kaseta, paralelno provaljujući rifove i fazone na gitari. To je ono što me najviše vezuje za blok 45, jer čim se krenulo “u grad” u dalje školovanje, boravak u centru mi je prešao u naviku, a blok sam tretirao kao mesto u koje moram da dođem da bih prespavao. Svakog dana bih seo na bus (zadnja, tj. početna stanica u bloku), na primer oko 1h popodne i vraćao se onda zadnjim noćnim ili prvim jutarnjim busevima iz grada. Tako da ja te doživljaje bloka kao “geto, brate!” jednostavno nemam. Štaviše, uvek sam težio suprotnom. Inače, omiljeni bus mi je bio 16E, blok 45 – Sarajevska za 12 minuta preko Gazele….A posle je došao tramvaj i udaljio blok od centra na 35 minuta  I verovatno time i doprineo getoizaciji bloka..

Nesto o zaboravljenom Rok blok koncertu 1978. godine i ima li danas nade za slicne manifestacije?

Pa to je bila neka socijalistička manifestacija, zar ne? Dakle,  nismo više u socijalizmu, pa takve manifestacije ne mogu više da se dese na taj način..Tu niko nije svirao za novac, sve je bilo besplatno i uglavnom su to bile manje poznate grupe…Znam šta tebe interesuje, celodnevni rock doživljaj u sredini bloka, dobro je kao koncept…Možda bi moglo takvo nešto da se organizuje jednom godišnje kao nekakav Family Day Out, zašto da ne, ima toga i po svetu, a, koliko znam, nešto slično se i dešava na keju svakog leta.

I jedno za kraj: Da li je u planu novi album ili da i dalje ocekujemo singlove ? 


Singlovi su uvek postojali, kao najava albuma, ali to je sad sve poremećeno, album je nebitan kao forma, jer danas ekipa maltene nema strpljenja da sasluša ni jednu jedinu pesmu u celosti. I to je samo zato što imaš opciju “skip” na plejeru, mobilnom i gde već slušaš muziku. Ili odgovaraš na upravo pristigli SMS… Sigurno ćemo na kraju napraviti skup tih singlova, sa još nekim pesmama, i ok, nazvaćemo to staromodno “album”… 


Omot albuma Nova iznenađenja za nova pokolenja iz 1991. godine, slika sa savskog keja